Izvor: Blic, 28.Apr.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uživanje u svakom čulu
Svako je čuo za imena slavnih impresionista - Mane, Mone, Dega, Renoar - ali je manje poznato da su i neke umetnice bile članice ovog pokreta. Berta Morizo, Meri Kasat, Eva Gonzales i Mari Brakmon posedovale su dovoljno talenta da se svojim delima istaknu kao ravnopravni nosioci impresionističkog pokreta iz druge polovine 19. veka. Impresionisti su smatrali da u umetnosti treba uživati u svim čulima i više su se bavili prisutnošću dubokih podražaja nego hladnom realnošću prizora. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Umetnička hala „Širn" iz Frankfurta sakupila je oko 150 radova četiri pomenute slikarke i u čast njihovog „čulnog života" organizovala izložbu pod nazivom „Žene impresionisti".
Berta Morizo (1841-1895) bila je uspešna i cenjena slikarka u svoje vreme, model i blizak prijatelj Eduara Manea, za čijeg brata se kasnije i udala. Amerikanka Meri Kasat (1844-1926) razvila je svoj stil tokom studija u Parizu i preko bliskog odnosa koji je imala sa Edgarom Degaom. Eva Gonzales (1849-1883), Maneova učenica, ostavila je za sobom vredan, ali mali opus jer je umrla mlada. Mari Brakmon (1841-1916) takođe je izlagala sa impresionistima, ali je zbog zavidnog i ljubomornog supruga Feliksa Brakmona, takođe poznatog umetnika, napustila slikanje.
Dom je bila najčešća tema za sve žene impresioniste, sa scenama poput dečjih kolevki ili žena dok se oblače ili kupaju. One su potpuni kontrast u odnosu na dobro znane slike muških impresionista, kao što je Maneova „Stanica Sen Lazar" ili Renoarove scene iz pariskih bordela.
Gledajući „Autoportret" Morizoove iz 1885. lako je razumeti zašto su je kritičari nazvali „najimpresionističkijom među impresionistima". Njeni izuzetno široki, vidljivi potezi kičicom daju ženu koja samouvereno gleda u posmatrača, a njeno lice, sa malim ustima koja samo što se nisu razvila u osmeh, istaknuto je tamnom maramom. Upravo je Berta Morizo ubedila Manea da se oproba u slikarstvu. Morizoova je slikala svet žena iz visokog društva, sa svim kulturnim ograničenjima njene klase i pola s kraja 19. veka. Ona je gajila blisko prijateljstvo sa Meri Kasat, Amerikankom koja se školovala i radila u Parizu i koja je od svih pomenutih umetnica imala najbogatiju karijeru.
Eva Gonzales, poput svog učitelja Manea, nikada nije izlagala na grupnim izložbama impresionista, ali se smatra članicom pokreta zbog svog stila slikanja. Bila je jedini Maneov učenik, a često je pozirala kao model svojim kolegama. Sama je najčešće slikala svog supruga i sestru. Karijera joj je naglo zaustavljena kada je umrla na porođaju u 34. godini, samo šest dana nakon smrti svog učitelja.
Meri Brakmon najmanje je poznata od slikarki impresionizma, ponajviše zbog ljubomornog supruga koji je odbijao da njene radove pokazuje drugima. Najviše je slikala pod uticajem Kloda Monea i učestvovala je na tri izložbe impresionista. Njene slike bile su preplavljene koloritom i svetlošću, a najčešće je prikazivala moderno obučene dame ili scene iz bašte porodične kuće u Sevru. Čuveni likovni kritičar Gistav Žefroj svojevremeno ju je opisao kao „jednu od tri velike dame impresionizma", ali u poređenju s druge dve (Morizo i Kasat), Meri je često (neopravdano) smatrana za puku fusnotu u istoriji impresionizma. Kada više nije mogla da podnese pridike i zavist svog supruga, u čijoj senci je bila tokom čitavog života, potpuno prestala da slika 1890. godine. Na ovoj izložbi predstavljen je skoro čitav njen opus, na šta je Maks Holajn, direktor „Širna", naročito ponosan.
„Izložba ispravlja dugotrajnu 'slepu mrlju’ u pogledu nemačkog umetničkog sveta na impresionizam, sveta koji nikad nije imao mnogo sluha za ženske članove pokreta", kaže Holajn. Izložba „Žene impresionisti" otvorena je do 1. juna, nakon čega će biti postavljena u Muzeju lepih umetnosti u San Francisku.
