Izvor: Politika, 03.Sep.2010, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uzeti život u svoje ruke
Dok je nekada bila ogromna, sad je u praksi srazmerno mala razlika izmeđuobolelog od astme i obolelog od side.Desilo se sarkastično zbližavanje položaja različitih grupa ugroženih. Dok je devedesetihrežim putem zvaničnog zdravstvapravio ustupke najsiromašnijima računajući na njihove glasove, u današnjem srpskom liberalkapitalističko-feudalističkom društvu nema uslova za regularno lečenje
Drugi roman proznog i dramskog pisca Igora Marojevića „Dvadeset i četiri >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zida” nedavno je objavljen u dopunjenom izdanju u „Laguni”. A|utor naglašava da tekst romana nije strukturno menjan, osim što je glavna ljubavna priča unekoliko produbljena. Karakterističnost ovog romana predstavlja prvo prozno ispitivanje side u srpskoj književnosti, a knjiga govori i o mladim ljudima, još jednoj izgubljenoj generaciji, u demonstracijama 1996-97:
- Sida je tada bila znatno veći tabu nego danas – rekapitulira Marojević reagovanja na svoj romaneskni pprodor u jednu delikatn u temu. - Međutim,bašizpotrebe za detabuizacijom, pristup romanu bio je u nekim boljim krugovima srazmerno dobronamerniji. Takoje u jednom od prvihintervjua, u očiglednom nastojanjuda se izvuče iz zone tematske zabrane i smesti u zonu legitimnog, roman nazvan beogradskom Filadelfijom, prema istoimenom filmu o sidi.Pretpostavljam da je zbog tome analognih razloga u tadašnjem društvubilo i srazmerno više kritike režima: onaj je bio očigledno negativan a ovaj je to prividnije, mada na duži rokmožda i pogubnije.
Dakle, kada ste govorili o bolesti, mislili ste metaforično i na druge vrste nedostataka, na anomalije našeg društva, kao i sveta u celini. Gde je tu ljubav, koja je na neki način Vaša tema?
Usidi sam pre svega prepoznao nešto o čemu u srpskoj – a bogzna koliko ni u svetskoj – književnosti nije pisano. Takođe, u pitanju je savremena bolest,koja na posredne ali simboličke načine ukazuje na to koliko ovo doba nosi otvorenost, virulentnost, virtualnost i arbitrarnost.Pišem o ljubavi, ali naravno ne klasične ljubavne romane, kojinekritički podrazumevaju mogućnost ljubavi na svakom koraku, negoromane o tome koliko je onarealno moguća kad joj se postavi nezaobilaznaprepreka. U Dvadeset i četiri zida posredije možda najjača moguća prepreka:jedan od partnera ima sidu. U Žegi pak, kao romanu koji postavlja nešto manju prepreku – rat i ljubavni trougao – ima rečenica„Ljubav je jedva moguća, sreća nije moguća.”Ovde bih mogao da dodam: Ljubav je ipak moguća.
Kakav odnos imamo danas prema bolesnima od side, i drugih teških bolesti?
Desilo se sarkastično zbližavanje položaja različitihgrupaugroženih. Dok je devedesetih„regularan“bolesnik bio većinski viđen kao normalan čovek,jer je režim putem zvaničnog zdravstvapravio neke ustupke najsiromašnijima računajući na njihove glasove, u današnjem srpskom liberalkapitalističko-feudalističkom društvu nema uslova za regularno lečenje. Sdruge strane,oboleli od side su manje ugroženi jer ta bolest nije više toliko smrtonosna idržava je sada zvanično obavezna da povede računa o najdiskriminisanijim grupacijama, pa i obolelima od ejdsa. Dok je nekada bila ogromna, sad je u praksi srazmerno mala razlika između, na primer, obolelog od astme i obolelog od side. Naravno, većinai dalje jednako prebacuje seropozitivnima simboličku krivicu za greh koji ih je doveo do zaraženosti, i to je ono što po mom mišljenju čini Dvadeset i četiri zida jednako tematski aktuelnim i sada.
Ipak, iz svega što nam se svakodnevno dešava poželjnije je danas u Srbiji da budete mladi i zdravi, dok ostali nisu baš „sigurni”.
Neljubaznosti neefikasnost bar polovine srpskih „državnih” lekara, birokratsko maltretiranje osiguranika, nepravilnosti oko zaštite od benignih oblika gripa, kaoi sujeverna panika koja je tim povodom dignuta, zatim nedostatak odgovora na mentalnu zapuštenost ogromnog broja žitelja Srbije, pa i činjenica da sam ministar neće da ima posla sa srpskim zdravstvom nego ide na lečenje u Nemačku (kao i pogubna blamaža Instituta za onkologiju),u normalnoj zemlji bi činili bar dvostruki zbir razloga da dotični resorni ministar podnese neopozivu ostavku. Ovako, iako bi ne samo uglađeni gospodin Milosavljević nego i dobar deo ostatka uglađene ili manje uglađene ministarske gospode trebalo da se okane posla, do toga najverovatnijenema šanse da dođe. U takvim uslovima, nažalost, čoveku ostaje samo da uzme svoj život u svoje ruke.
Naši političari donose zakone koje ne poštuju, imamo institucije koje postoje same zbog sebe. Tako je u svim oblastima života, pa i u kulturi. Kako srpska kultura može da izađe iz svoje nominalne uloge i da se zaista zalaže za izvanrednost?
U predvečerje Lajpciškog sajma knjiga,na kojem će Srbija biti počasni gost, govori se o petnaestak naslova koji će, uz posredovanje Ministarstva, biti objavljeni na nemačkom. Mera stvari je da bi to trebalo da bude nešto manje nego što su u istoj kategoriji Hrvati uspeli da plasiraju 2008, i da je to s obzirom na raniji učinak Ministarstva ali ne i s obzirom na kvalitativne razlike između dveju nacionalnih literatura, zapravo naš veliki uspeh. Ali ne treba se mnogo zanositi: slučajno znam kojim putem su mi za časopis „Noje Rundšau“ tražene priče za antologiju srpske književnosti odnosno kako je moja priča dospela u antologiju srpske kratke priče Angele Rihter. Hoću da kažem da su Nemci od jednog trenutka, kad su naslutili s kim imaju posla, osim oficijelne komunikacije u velikoj meri preduzeli i njene paralelne oblike. Otud toliko prevedenih naslova i antologija. Još da je Ministarstvo ranije manje slalo u Nemačku neke privilegovane literate koji nisu uspeli da se nametnu tamošnjim izdavačima, a čije pisanje ni domaću kritiku, sudeći po nedavnom glasanju za lajpciški sajamski katalog 2012, ne tangira previše, broj knjiga bi svakako bio znatno veći.
S jedne strane želja za izvanrednošću, a s druge niželigaški gestovi. Ljudi iz Ministarstva i oko njega su plasirali parolu „Ko čita pobeđuje“ i obilato uložili u prevođenje srpskih knjiga na engleski ako ne u Njujorku iliLondonu, ono u anglosaksonskome Beogradu. Ta akcija za sada izaziva vesti u stranoj štampi, kojima se kod nas poklanja ogromna pažnja da bi se „pobeda“proslavila pred najlakovernijima. Nije čudno što je to za sada praktično jedini učinak dotične akcije.
Kod nas se u poslednje vreme dosta govori o značaju prevođenja i prevodilaca za nacionalnu kulturu, a Vi, sa druge strane kažete da je prevođenje u sopstvenoj zemlji pogubno. Zbog čega?
Nije pogubno koliko komično, što vidim po reakcijama Zapadnih pisaca i praksi u razvijenijim kulturama. Ne izigravam autoritet, obratno: čini mi se da imam odakle da učim. Na primer, za desetak dana idem u Barselonu, na okrugli sto u organizaciji Katalonskog PEN-a, gde govorim o razmeni srpske i katalonske književnosti kroz prizmu prevodamojedrame na srpski s katalonskog, što ću iskoristiti da vidim kako stoje stvari sa prevodom Šnita i Partera na španski, a onda za koji danu Beogradu i Pečujuučestvujem na festivalu književnosti u režiji berlinskog LCB... Samo pokušavam da ilustrujem da sam, ako tvrdim da je prevod na tuđi jezik u sopstvenoj zemlji i inače nepreporučljiv gest jer ne uliva poverenje, možda izučio neke standarde. Dotični gest u stvari priličnopouzdano svedoči o izvesnoj obespućenosti kao gotovo jedinoj strategiji srpske kulturne politike.
Šta reći o ulozi intelektualaca u ovom trenutku obespućenosti kakvu pominjete?
Mahom su u pitanju, izuzecima čast, zavisni mislioci. Nažalost, po ponašanju intelektualaca bi se reklo da Srbi, kad uzmanjka orijentacije, najveću sigurnost i toplinu nalaze u sitnoj korupciji.
Marina Vulićević
objavljeno: 04/09/2010
