Izvor: Politika, 27.Okt.2015, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Užasima nema kraja
Slušala sam svedočanstva o piscima i novinarima iz svih krajeva sveta koji su bili progonjeni, mučeni, pa čak i ubijeni
Argentinska književnica Luisa Valensuela, jedno od najznačajnijih imena savremene hispanoameričke književnosti, autorka brojnih eseja, romana i pripovetki, predsednica argentinskog PEN-a i višestruko nagrađivana i prevođena autorka, srpskoj književnoj publici je poznata uglavnom iz antologija hispanoameričke proze, kao i po zbirci priča „Zamena >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << oružja”, koja se pojavila početkom devedesetih.
Jedan od ključnih koncepata u stvaralaštvu Luise Valensuele jeste pisanje telom. Telom piše žena, istorijski prognana iz logosa, i telom pišu proganjani i mučeni politički neprijatelji vojnog režima koji je uspostavio strahovladu u Argentini od 1976. do 1983. godine. Telo tako postaje oruđe pobune protiv falogocentrične književne tradicije koja je mahom ostavila ženu bez sopstvenog glasa,i protiv užasa vojne diktature koja je masovno kidnapovala i mučila sopstveno stanovništvo.
Izdavačka kuća„Agora” nedavno je objavilanjen „Roman noar s Argentincima”, u kome su zastupljene autorkine najznačajnije književne i etičke preokupacije, kao što su argentinski vojni zločini, žensko pismo i pisanje telom, jezički, seksualni i politički odnosi moći. Ovaj neobični, pseudokriminalistički roman ima za temu psihološku traumu i osećanje krivice pasivnog posmatrača argentinske vojne diktature, na koju se nadovezuju opšte i univerzalne refleksije o zločinu, egzistenciji i književnosti. Povodom objavljivanja ove knjige u Srbiji, koja je na sajmu knjiga, autorka je specijalno za „Politiku” dala intervju.
Odrasli ste u umetničkom okruženju. U kući vaše majke, književnice Luise Mersedes Levinson okupljali su se pisci poput Borhesa i Sabata. Mislite li da je takvo detinjstvo bilo presudno da se i sami kasnije posvetite književnosti?
Na svesnom nivou, ne, nipošto. U našu kuću su dolazili brojni i vrlo fascinantni ljudi od pera. Ja sam ih čitala, zanimala se za njihove razgovore i prisustvovala njihovim skupovima, međutim, želela sam da imam drugačiju karijeru: da se bavim fizičkim i matematičkim naukama ili da budem istraživačica. Mene su zanimala otkrića. Ali nema načina da se razume podsvest sve dok ne izroni na površinu i sada bih rekla da je sve ono što sam upila u detinjstvu i mladosti dalo književne plodove.
Vaše delo je karakteristično po svom ludičkom karakteru, humoru i narativnim eksperimentima koji podsećaju na Kortasara. Da li je on uticao na vas?
Sve te odlike su deo moje prirode i još od malena volela sam igre rečima. Ludičko se pojavljuje u mojim prvim spisima, mnogo pre nego što sam čitala Kortasara. Mogu, međutim, da kažem da mi je ovaj izuzetni pisac pomogao da ostanem odlučna na svome putu i možda me je čak i ohrabrio da se zaputim slabo istraženim, ponekad i močvarnim terenima.
Koliko vam je bitan etički i politički angažman u vašem stvaralaštvu? U svojim esejima puno ste govorili o ženskom pismu i o tome koliko je važno da se u književnosti očuva sećanje na vojne zločine u Argentini.
Imaju podjednak značaj kao i u mom životu. Ali za mene je od suštinske važnosti da sebi ne nametnem nikakvu ideju o angažmanu kada pišem umetničku prozu. Da ostavim svojim likovima svu neophodnu slobodu kako bi delovali sami za sebe. Svoja razmišljanja ostavljam za eseje i za usputnerefleksije. Roman mi dopušta da se otvorim za istraživanja na teme koje me zaokupljaju, koje svakako mogu biti političke i etičke, ali su u osnovi putevi potrage i preispitivanja. Ne zanimaju me kategorički i konačni odgovori. Tako sam u romanu „Sutrašnjica”želela da otkrijem da li se jeziku pristupa drugačije iz ženskog ugla. I nastao je jedan jezički triler, jedan roman pun pretpostavki.
U Srbiji su prevedena dva vaša dela: zbirka priča „Zamena oružja” i upravo je objavljen prevod dela „Roman noar s Argentincima”. Obe knjige sadrže reference na poslednju argentinsku diktaturu. Mislite li da ova tema ima univerzalni domet?
Bojim se da ima, i to me nimalo ne raduje. Upravo sam prisustvovala 81. međunarodnom kongresu PEN-a i slušala svedočanstva o piscima i novinarima iz svih krajeva sveta koji su bili progonjeni, mučeni, pa čak i ubijeni. Nažalost, čini se da užasima nema kraja, koliko god da se menjaju geografske odrednice i modaliteti.
Kako biste situirali vaše delo unutar opšteg konteksta savremene hispanoameričke književnosti, posebno kada je reč o ženskoj književnosti? Hispanoamerički postboom doveo je do izvesnog procvata ženske književnosti na kontinentu. Međutim, vi se ograđujete od sentimentalnog romana i tradicije magijskog realizma koji je često odlikuju.
To je vrlo delikatna tema. Boomje isključio, ne znam da li iz nehata ili se radi o pukom patrijarhatu, velike književnice svoga vremena, kao što su Brazilka Klaris Lispektor ili Meksikanka Elena Garo, kao i brojne velike spisateljice iz Argentine i drugih krajeva, koje su objavljivale u to vreme. I kada su kritičari želeli da ublaže tu grešku i nadomeste taj propust, usredsredili su se na književnice koje su, iako su donekle odražavale feminističke vrednosti, išle stazom patrijarhata ne ispitujući dubinski nametnute smernice. Tako da mi koje, u različitim delovima Latinske Amerike, razbijamo ove sheme i napredujemo slabo istraženim terenima, izazivamo kod mnogih izvesnu neizrecivu nelagodu.
