Izvor: Politika, 19.Jun.2011, 23:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uz Fidela do kraja
Suočavanje sa svakodnevicom na Kubi se meri količinom hleba, i bukvalno i metaforički, ističe dokumentarista Goran Radovanović
Program „Demokratija: izvoz/uvoz” filmskog festivala u Novom Sadu, koji ukazuje da se u 21. veku demokratija udaljila od svoje suštine i postala povod za igračke u rukama moćnika, otvoren je sinoć premijerom dokumentarnog filma „Uz Fidela do kraja” Gorana Radovanovića.
–„Uz Fidela do kraja”je politički slogan ispisan na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bilbordu, kojim se na Kubi reklamiraju tekovine revolucije. Tu političku propagandnu kategoriju čine i poruke koje se direktno odnose na američku politiku i blokadu, ali i poruke koje se odnose na internacionalizam i latinoameričku solidarnost. Sa likovne tačke gledišta, ovo su neobične medijske slike u kojima se prepliću iskustva ruskog revolucionarnog konstruktivizma, sovjetskog socijalističkog realizma i američkog pop-arta – ističe u razgovoru za naš list autor filma i dodaje da naziv dokumentarca „sugeriše tematiku filma: poslednju fazu fidelizma”.
Radovanović, autor dokumentaraca „Kasting”, „Otpor”, „Moja domovina” i „Pileći izbor”, i igranog filma „Hitna pomoć”, u novom delu slika proslavu 1. maja na Kubi – tamošnji najznačajnijijavni skup koji zbog svoje privlačne populističko-internacionalističko-sindikalne koreografije privlači levičarsku elitu širom sveta. I sve to uz zvuke internacionale koja poprima harmoniju antiglbalističke himne.
– Na Kubi postoji kultura patriotizma koja je vezana za kult podizanja zastave i kult slušanja himne, koji su deo obaveznog rituala pre početka nastave u svakoj kubanskoj školi. I to svaki dan, bez izuzetka. Naravno da su u školskom sistemu dijalektički materijalizam i marksizam dominantna i jedina optika tumačenja sveta. Otud ne čudi da je rusko ime Vladimir vrlo rasprostranjeno na Kubi. Ideološke revolucionarne parole stare 52 godine nisu anahrone već apsurdno realne i dolaze iz jednog nama poznatogsveta nekadašnjeg internacionalizma – ističe autor koji Kubance doživljava kao „pitom i plemenit narod sa minimalnom agresijom, pored kojih ulični, izgladneli psi niti režu niti laju”, i čiji je povratak rutini života, kako kaže Radovanović „uvek bolan, jer se na Kubi suočavanje sa svakodnevicom meri količinom hleba, i bukvalno i metaforički”.
–Nisam mogao da izbegnem standardni i tradicionalni izazov evropskih reditelja koji se se suočavali sa Kubom u pogledu pravljenja dokumentarnog zapisa, bilo da je to impulsivno kao u slučaju Anjes Varde sredinom šezdesetih ili produkciono promišljeno i sračunato kao u slučaju Vima Vendersa i njegovog „Buena vista” krajem devedesetih. Moja pozicija je bila povoljnija, jer sam kao profesor filmske režije na Međunarodnoj filmskoj školi imao godinu dana mogućnosti ne samo da posmatram već i da učestvujem u životu koji se vremenom otkrivao kao manje egzotičan,a više kao realan svet.
Srednjovečnibračniparkojidržijavnutelefonskugovornicuzastanovnikeselabeztelefona, lokalni bend, motocikl iz pedesetih ili megafon, junaci su ovog filma, zajedno sa stanovnicima mesta San Pablo de Jao u Sijera Maestri, koji za evropske standarde žive u prilično oskudnim materijalnim uslovima.
– Svi antibiotici na Kubi su isključivo domaće proizvodnje i to je država sa razvijenom tradicijom genetskog inženjeringa. Ali zbog oskudne i jednolično nepravilne ishrane dijabetes tamo poprima dramatičnu formu epidemije. Ali u Havani sam bio na predavanju lokalnog istoričara filma Horhe Iglesijasa, intelektualno najubedljivijem predavanju koje sam ikada slušao o filmskoj poetici Dušana Makavejeva. Znanje je jedan od ključeva za razumevanje tajne kubanske socijalne dinamike – ocenjuje reditelj i dodaje da je znanje najznačajnije dostignuće koja je ova totalitarna država dala građanima.
-----------------------------------------------------------------------
Enklava ili zablude i velike reči o Kosovu
Goran Radovanović priprema igrani film „Enklava”, čija se radnja odigrava na fizički ograničenom, izolovanom prostoru na Kosovu.
– To je film koji će naše snove, zablude i velike reči o Kosovu svesti na jednostavnu poruku ljubavi, kao jedini mogući uslov našeg opstanka, fizičkog i duhovnog – kaže autor koji smatra da nije rano za ovakav film.
– U budućoj istoriji kulture našeg naroda već je odvojeno mesto za jedan film o današnjem viđenju Kosova i Metohije od strane njegovih savremenika. Ostaje da se snimi i da se to mesto popuni. Ali ne a posteriori. Već sada, odmah, bez kalkulacije, svim umetničkim sredstvima i sa puno strasti! Jedino takav film može biti interesantan sadašnjem gledaocu, i relevantan za budućeg.
Ivan Aranđelović
objavljeno: 20.06.2011.
