Izvor: Blic, 17.Dec.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uvek isto teatar
Uvek isto teatar
Ovih dana je u izdanju 'Narodne knjige', posebnim zalaganjem urednika Vase Pavkovića, izašla 'nedovršena hronika jednog detinjstva'. Knjiga 'Semper idem' je nedovršena jer pisac ovog jedinstvenog štiva Đorđe Lebović nije uspeo da napiše završna dva poglavlja. A poslednje redove, po svedočanstvu njegove supruge Zlate, pisao je još na dan svoje smrti 22. septembra 2004.
U knjizi ovog rasnog dramskog pisca, koji je svojim komadom 'Nebeski odred' >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << (napisanoj sa Aleksandrom Obrenovićem) pre pola veka na 'Sterijinom pozorju' uzdrmao jugoslovensku javnost do tada kljukane socrealizmom, nema mnogo o pozorištu, ali ima mnogo drame.
On svoje prve doživljaje o pozorištu priča gotovo samo kao karakteristične epizode iz života. Lebovićev otac je bio strasni ljubitelj pozorišta. Režirao je sa amaterima tipične austrougarske operete. Kad je Đorđa otac jednom odveo da vidi scensku verziju epa 'Janoš Vitez' Kacoha Pongraca, švrća se pokazao kao starmali kritičar sa pravim ukusom: 'Više bih voleo da samo pevaju ili samo govore. Pomalo mi je bilo smešno.' Dakle, Lebović je odmalena omrznuo tipični malograđanski žanr operetu.
Epizoda u glumačkom salonu karakteristična je o odnosu nacista prema Jevrejima. Kada se mali Đorđe pojavio sa svojim ocem, jedan od njilaški raspoloženih glumaca, koga autor zove mačorom Fredijem, uzviknuo je: 'Šta ćeš ti ovde? Pristup psima i Jevrejima strogo je zabranjen!'. Tad je Đorđe dobacio ocu da ovaj čuje: 'Da nije razrok, ličio bi na tetka Rozaliju.' Mačak Fredi tad počne da frkće i psuje 'štene jevrejsko'. Takvi ljudi krajem rata odvešće jedanaestogodišnjeg dečaka Đorđa Lebovića u Aušvic i Mauthauzen.
Ovu povesnicu preporučujem kao dobro i istinito štivo u trenutku kad se širom Evrope i kod nas povampiruje nacistoidni šovinizam opasan kao i onaj koji je naneo toliko zla čovečanstvu u Drugom svetskom ratu.
Konkurencija
Savremena kultura opterećena kultom mladosti, zdravlja i lepote, ne samo da je promovisala različite vidove intervenisanja po šaru koji nam je majka priroda dala, već je manje ili više otvoreno stala iza projekta koji nesavršenost ljudskog lica ili tela shvata kao defekt kojim moramo da se pozabavimo ako hoćemo da nas smatraju pristojnom osobom.
Prešavši od imperativa lične higijene na imperativ telesne reciklaže, duh savremenosti nalaže u neku ruku opsesivno bavljenje telom, od njegovog ulepšavanja do njegovog disciplinovanja kroz različite preporučene dijete, treninge, fitnes projekte, pa sve do njegovog bukvalnog prekrajanja i besomučnog bacanja pod nož. Kultura koja veruje u fantazam savršenstva ljudskog tela veštačkim putem, prirodno i bogom dano telo tretira zapravo kao invalidno, neprekidno ga 'popravljajući' različitim vrstama implanata, pomagala i proteza.
Novi fenomen, međutim, nije u prirodnoj potrebi da se izgleda dopadljivo, ma šta to zapravo značilo, već u činjenici da se znaci dopadljivosti, kao što su debela usta ili velike grudi, uvećaju do svoje komične forme. Naduvane usne koje izgledaju kao tek skuvani debreciner položen u predeo između nosa i brade, ili groteskno uvećane grudi, očigledan su primer kako je svojevrsni porno-dizajn, rezervisan inače za podzemni svet voajerizma, sasvim neprimetno išetao iz mraka društvene nepriličnosti na svetlo dana.
A u stvari ženama nije nimalo lako. U kulturi koja otvoreno promoviše trend estetizacije tela, muškarci, a ne mlađe žene, kako se misli, pojavljuju se kao pravi konkurenti. Muško telo, kvarcovano, nabildovano, oblo i nauljeno, napunjeno steroidima, glatko i depilirano, telo manekena koji se cinično smeška sa bilborda ili reklama, paradoksalno, namenjeno je pogledima drugih muškaraca, a ne ženama. U toj sve otvorenijoj i latentno homoseksualnoj okupaciji tradicionalno ženskog prostora, žene su prosto prinuđene da napadnim i uveličanim znacima ženskosti izvrše neku vrstu simboličkog kontraudara.
