Izvor: Politika, 25.Feb.2011, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uvek bih ponovo išao u Italiju
Putovanja zadovoljavaju moj nagon za radoznalošću.Ne privlače me destinacije na drugom kraju planete, Sicilija je kvintesencija životne energije Mediterana. Ljudi koji često putuju ne mogu biti ksenofobični
Mileta Prodanović pripada onim ljudima koje je Milorad Pavić nazivao dvozanadžijama. Sa Pavićem, koji je takođe imao dva zanata, kao pisac i dragoceni proučavalac barokne književnosti, često je razgovarao o zamkama ove „šizofrene” pozicije. Na različite načine, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << obojica su osećali da javnost nerado prihvata kada se neko podjednako uspešno bavi ne samo svojom primarnom profesijom, već je grana i proširuje i na druge discipline duha.
Vremenski raspon od jeseni pa do ovih februarskih dana za Prodanovića, kako sam kaže, bio je period „ugušćenja“. Prošle godine je objavio roman „Ultramarin”, nedavno dobio nagradu „Todor Manojlović” za moderan umetnički senzibilitet, a ovih dana otvorio i svoju izložbu u Kulturnom centru Beograda. U pripremi je i monografija o 30 godina njegovog rada u oblasti vizuelne umetnosti, koja će se uskoro pojaviti u izdanju kolekcije „Vujičić”.
Prodanović je rođen u Beogradu 1959. Studirao je arhitekturu a potom diplomirao slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti, gde radi kao profesor. Pripada generaciji „nove srpske proze”. Na aktuelnoj izložbi Altera pars (Audiatur et altera pars – Neka se čuje i druga strana), veći deo njegovih radova predstavlja kombinaciju fotografija i slika.
– Moto izložbe je izdvojen iz natpisa na palati Federika od Montefeltra u Urbinu. Da bismo formirali celinu o nečemu, često nam nedostaje neki deo, druga strana. Taj deo je uvek zamišljen i pitanje je da li je ta naša rekonstrukcija uvek ispravna. I u našoj neposrednoj prošlosti često nismo bili spremni da čujemo drugo mišljenje i utoliko ovi radovi imaju i šire značenje, pored sugestije da je, u medijskom smislu, ova izložba izvedena po principu dvojstva. Fotografije su „druga strana“ delova rađenih rukom, i obrnuto.
Dok promišlja šta nam se to dogodilo i šta se dalje događa, slikar se podseća onih postulata koje je nasledio od umnih ljudi iz generacije njegovog oca slikara Božidara Prodanovića. Ljude koji su se okupljali oko oca upoznao je od najranijeg detinjstva. Problem sa očevim autoritetom, inače, nikada nije imao. Trudio se da im se profesionalni putevi nigde ne ukrste, i misli da je u tome uspeo:
– Kao svog velikog duhovnog učitelja pamtim istoričara Ivana Božića. On je bio prijatelj mojih roditelja, i jedan od retkih intelektualaca u onom smislu u kojem sam ja postepeno formirao svoje shvatanje tog pojma. Provodeći svoje detinjstvo pored Božića, čoveka koji je u prste poznavao kotorske i venecijanske arhive, uz njega sam intuitivno saznavao da je važno temeljno znati mnogo stvari ali isto tako biti sposoban da se one stave po strani, da se nikada nametljivo ne iznose u javnost... I da su u umetnosti, pa i nauci, od izuzetnog značaja mašta, duhovitost i sposobnost da se u trenutku kada je to potrebno bude vrcav, na način na koji neće biti uštogljen.
Za svog drugog duhovnog učitelja Prodanović bira Stanislava Vinavera i pominje čitanje njegove „Pantologije”, koje ga je u velikoj meri odredilo.
– To je nešto čemu se uvek vraćam, i što za mene predstavlja stvaran svet. Put od ovog velikog zaljubljenika u jezik, odveo me je potom i do Rablea.
Čitanje i putovanja obeležila su njegov život još od rane mladosti. Roman „Ultramarin” upravo je rekonstrukcija njegovog prvog putovanja sa roditeljima u Italiju 1972. godine. Putovanja kao večite potrage za novim i iznova traženje odgovora, pretočio je i u svoje knjige putopisa.
– Putovanja zadovoljavaju moj nagon za radoznalošću. Ne privlače me destinacije na drugom kraju planete. Uvek bih ponovo išao u Italiju. Posebno Siciliju. Ona je kvintesencija životne energije Mediterana.
Ljudi koji često putuju, kaže, ne mogu biti ksenofobični. Kada upoznaju druge svetove i kulture, mnogo autentičnije i istinitije mogu da vole sopstvenu kulturu. Zato kada misli o evropskim vrednostima i izazovima koji su pred našim društvom, pominje najpre poštovanje razlika.
Odrastajući i posećujući naše manastire, nikad nije bio u stanju da naše nacionalno nasleđe rastavi od evropskog. Do toga je u javnosti došlo krajem osamdesetih podizanjem zida između nas i ostatka sveta. Usledile su sankcije koje su ksenofobiju, kako smatra, podigle do čudovišnih razmera.
Kao čovek koji je napisao knjigu „Stariji i lepši Beograd“, ironičnog naslova doduše, i sagledao urbani sunovrat prestonice devedesetih, iz ove perspektive je vidi pre kao dokument, pošto mnoge građevine koje su prikazane u toj knjizi više ne postoje.
– Jedna od teza u toj knjizi jeste da je kiosk paradigma Miloševićeve vlasti. Bila je to epoha „uzmi pare i beži”, i budući da su ti kiosci bili brzo sklepani, brzo su i raskovani. Od tada, za vreme gradonačelnika Nenada Bogdanovića, a i kasnije, dolazi do izvesnog urbanog uljuđenja. Danas više niko ne može da podigne alpsku vikendicu na krovu svoje kuće, kao nekada. Ukoliko ga pitate šta bi pokazao strancu u svom gradu, kroz šalu kaže „odveo bih ga izvan grada”. Muzeji ne rade, a kafane (onih nekoliko koje nisu izgubile dušu) nisu njegova omiljena mesta u gradu. Izbor bi pao na Manasiju, najbliži manastir koji se nalazi na preliminarnoj listi Uneska za zaštitu kulturne baštine.
Na vest da je u Beogradu boravio Santijago Kalatrava zbog mogućeg budućeg projektovanja zgrade Beogradske filharmonije, naš sagovornik ne reaguje a priori oduševljeno.
– Sa jedne strane izuzetno je značajno da u gradu imamo prepoznatljivu građevinu sa potpisom nekog od svetskih savremenih arhitekata. A sa druge... Onima koji se odlučuju baš za njega, predložio bih da pre no što donesu odluku pažljivo izmere troškove. Kalatrava je podigao Muzej umetnosti u Milvokiju čija je gradnja opustošila budžet za kulturu tog grada za naredne dve decenije. Prag je 1996. dobio Dancing House po projektu kanadskog arhitekte Frenka Ovena Gerija, i to zaista nešto znači. Iskreno se nadam da će Kalatravin projekat u celini platiti strani donatori...
Umetnost koja je i dalje referentna na duhovnoj mapi našeg sagovornika jeste ona sa venecijanskog Bijenala. Radnju svog romana „Vrt u Veneciji“ smestio je upravo na otvaranje ove kulturne manifestacije, koje smatra posebnom vrstom karnevala, gde nema mnogo maski ali ima senki i sujeta. Tamo je i sam izlagao osamdesetih godina i redovno ga posećivao.
– Za mene lično tokom devedesetih godina odlasci na Bijenale bili su jedina mogućnost da sretnemo svoje kolege sa druge strane fronta, one sa kojima smo delili isti kulturni prostor nekadašnje Jugoslavije. Ti susreti nisu uvek bili prijatni i možda bi trebalo napisati ozbiljniji esej o tome. Godine su prošle i mnogi od njih se neće setiti reči koje su tada izgovorene u nezvaničnim, ličnim susretima.
Kad govori o srpskim kolegama i svojoj generaciji umetnika, Prodanović naglašava da pripada generaciji koja je jedan deo svoje poetike gradila na fragmentu, njegovoj konstrukciji i dekonstrukciji, a potom i na slaganju većih struktura. Privlače ga, kaže, veće forme. U književnosti je to roman, u vizuelnoj umetnosti izložba, vrlo retko pojedinačno delo.
Svoj javni angažman, istupe i delovanje Prodanović motiviše moranjem. Kako smatra, kasnih osamdesetih je bilo nemoralno ne umešati se i jasno staviti do znanja svoj stav.
– Sećam se jedne polemike iz 1995. u kojoj su srpski pisci bili paušalno optuženi kao zagovornici rata. U polemiku smo se, sa ove strane, uključili Zoran Milutinović, Dragan Velikić i ja. One koji su„duvali u trube rata”, kako je nama spočitano u toj polemici, nisam smatrao piscima ni tada, a ni danas. Da su srpski pisci moje generacije otišli na Kosovo polje, i pojavili se na zloglasnoj bini, svi bi, pretpostavljam, dobili stanove i život bi im drugačije izgledao. Nijedan relevantan srpski pisac moje generacije nije izabrao poziciju državnog umetnika, naprotiv...
Naš sagovornik je oduvek smatrao da intelektualci ne bi trebalo da ulaze u partije. Oni su, barem bi tako trebalo da bude, metakontrolna instanca, i što oštrije kritikuju, to treba da ih pažljivije slušaju. U tom smislu, kaže, svakodnevni angažman Basare je nešto što je ovoj kulturi danas od presudnog značaja.
Svoj stav ovaj pisac će rado izreći u esejima ali i putem muzičkih citata koje bira kao moto svojih tekstova – „Talking heads“, Igi Pop... Sluša staru nemačku grupu „Ken“ (ime njihovog basiste Holger Cukaja koristio je kao anagram u svom romanu „Eliša u zemlji svetih šarana“), uvek se iznova vraća „Rolingstonsima“, grupi „Doktor Filgud“, Bouviju iz sedamdesetih, Brajanu Feriju, blizak mu je Nik Kejv, poslednjih petnaestak godina „kupila” ga je etno-grupa „Klezmatiks” iz Njujorka, koja izvodi klecmer muziku na jidišu, a u zaključnim delovima romana „Ultramarin” zvuci Najdžela Kenedija i grupe „Kroke“, kaže, bili su mu neophodni da završi knjigu.
Za baš taj roman neki su rekli da ga je nepravedno zaobišla „Ninova” nagrada. Bez namere da komentariše odluku žirija, jer to smatra neukusnim, Prodanović iznosi stav o onome što se dogodilo posle:
– Pravo svake redakcije je da oformi žiri kakav hoće. Posle dodeljivanja nagrade došlo je do polemike u kojoj, po mom mišljenju, nedeljnik nije na pravi način uzeo u zaštitu svog kritičara Tihomira Brajovića od napada koji dotiču granice vulgarnosti. Na njegovo pismo nije odgovorio urednik „Nina” već predsednik žirija. Sve mi je to ličilo na izbegavanje principijelnog razgovora o važnoj temi. Da li je redakcija znala za sukob interesa – možda jeste, možda nije, u svakom slučaju nije aktuelna redakcija sastavljala taj žiri. Ali je ona morala da zna da u našoj sredini ima malo ljudi poput Brajovića koji sa bezinteresnim, dobronamernim i dubokoznalačkim pristupom, iz jedne neokrnjene moralne pozicije, mogu da govore o savremenoj srpskoj književnosti. Takve ljude treba čuvati a ne vređati.
Mirjana Sretenović
objavljeno: 26.02.2011.
.jpg)
