Izvor: Politika, 10.Mar.2012, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Usudim se i da odbijem posao
Tamara Vučković je predložila Nušića, i dobro je uradila, a sjajni Nebojša Glogovac je Jerotije... Pa, koliko izazova za mene!
Reditelj Jagoš Marković režira Nušićevo „Sumnjivo lice” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu. U glumačkoj podeli su: Nebojša Glogovac, Dragan Mićanović, Jelisaveta Seka Sablić, Radovan Vujović, Bojan Dimitrijević... Premijera se očekuje početkom aprila na sceni „Ljuba Tadić” pomenute teatarske kuće. To je bio povod >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za razgovor sa poznatim rediteljem.
Nušić je svojim delom naš savremenik. U duši nas poznaje, smeje se i zasmejava, a nimalo nas ne štedi. Naprotiv! Zašto baš „Sumnjivo lice” u ovo vreme?
I u ovo, i u ono juče. I siguran sam u ono sutra. Jer je klasika, a to znači da je večno, da je za sva vremena. Ima tu većih istina nego što su aktuelne podudarnosti. Veći je Nušić pisac od toga!
Nušić je „Sumnjivo lice” napisao 1887. godine. Komad je bio zabranjen jer se „Iza smeha krio podsmeh upućen ondašnjoj vlasti”. Šta se to u našem mentalitetu, karakteru ne menja da ovaj komad izdržava probu vremena?
Izgleda ništa. Bili smo i ostali zajedljivi, ksenofobični, zavidni, zatvoreni, provincijalni... Izgleda, zar ne, kada tako postavimo stvari. A opet i vitalni i duhoviti, i autoironični, što je, priznaćete, odlika samo superiornih. Dakle, puni paradoksa, pogrešni, krivi, ali ne baš lako uhvatljivi. Tako je bar kod Nušića. Pa ako se u njemu ogledamo, onda uz svu surovost, recimo i pokoju i lepu i o nama. To je danas, u vremenu od krajnosti, izgleda, takođe, nepopularno. Nego ili udri pa pljuj bez ostatka, ili diži do u nebo, bez osnove realne. O, ima li sredine!? Nema! I ta neumerenost je jedna konstanta naša, rekli bi...
„Sumnjivo lice” ste radili još 1998. godine u Narodnom pozorištu u Somboru. Šta je to neodoljivo u dogodovštinama Nušićevog Jerotija da se svaka postavka željno iščekuje?
Istina, prepoznavanje nekih večitih kodova postojanja svake male sredine, a svaka je mala kad se zatvori. Humor, lekoviti, nedovoljno cenjeni, ali nužan, nužan jer pruža utehu ljudima, radost. Reči van mode i trenda, ali ne zbog toga manje važne.
Zašto se ovom Nušićevom komadu ponovo vraćate? Iz koje vremenske vizure ćemo pratiti priču?
Klasika je u pitanju. Znači da je za svako vreme, a ostalo mi je puno toga što nisam uspeo onda. A vreme zove li zove na taj komad, a u
JDP-u hoće komediju. Tamara Vučković je predložila Nušića, to moram da priznam, i dobro je uradila, a sjajni Nebojša Glogovac je Jerotije. Pa, koliko izazova za mene! A tek ostali u podeli. Divan, divan ansambl imam!
Ne volite suvi, posni, lažno misaoni teatar. Ostali ste dosledni sebi u ovom vremenu paranoje od vlasti i nadiruće gladi. Prema sebi ste najstroži. Odolevate trendovima?
I nije teško toliko, verujte mi. Ne izda čovek sebe na rez, odjednom, već malo-pomalo. Tako i svoj biva, pa odoleva ovome i onome, kroz dane, pa kroz njih godine, decenije. Sve je konkretno, opipljivo. Onda se i bol usled kompromisa oseti, prepozna. Bude neizdrživ. Bar meni. Tako da je biti svoj lako. Ne biti svoj je bolno. Ma i na tren. Jer, šta je trend? Način da uđem u grupu, opšte i trenutno prihvaćenu, da bih lakše bio neko i nešto. Ti aršini od ega, neko i nešto i niko i ništa jesu glupost. I ništa drugo. Svako darovit odoleva trendovima, druge mu nema, drukčije ne ume. Pa il’ opstane i sam ih nameće čak, il’ traje za sebe, a ipak tu, il’ nestane na tren il’ neko vreme kao reka ponornica. Ali i to do prve prilike. Sklone se ljudi ponekad da se osveže, da se napune. Ako sam ičim zaslužan to je što se usudim da odbijem posao. I onda i sada. I to dobar poziv. Da! Rizikovao sam više puta, odbijao što se na prvi pogled ne odbija, al’ nije mi bilo vreme za to i to. Znao sam. Odoleo trendovima tako što nisam hteo da učestvujem ni u nekim trkama. I neću ni sada.
Kakvu poruku ćete ovoga puta poslati publici?
To ćemo videti. A znam i kakvu bih voleo da pošaljem, da je mogu poslati. Da je uprkos svemu, ali baš svemu, jadnom i čemernom danas i ovde, ipak živeti radost! Nije li to subverzija u vremenu apatije i u vremenu ovolike laži. Pokušati reći istinu, ali i na radost ukazati. Težak zadatak. Mislim da ćemo moći. Verujem u nas, u našu ekipu. Složno i lepo radimo. Posvećeno, a bez mistifikacija. Celo pozorište je u nekoj koncentraciji lepoj na projekat. Sve štima. Dugo nisam radio u JDP-u, kao da smo se uželeli, ponovo sam sa ljudima sa kojima sam radio kad sam počinjao, pre dvadeset i više godina. Publiku ne zanima ništa više, a ni manje od predstave! Zbog toga smo tu, a kao da se to nekad zaboravi, od silnog pametovanja, ograđivanja o banalnosti života, a i šire itd. Ko ne voli pozorište, njegovu magiju, kome to nije dovoljno, neka piše knjige, brate, a ako mu je to teško, neka baca letke sa koncepcijom, pa neka narod čita. Ako hoće. Tek, samo neka se te koncepcije ne štampaju u novinama kroz intervjue. Predstava je ono što se broji. I to na reprizama kad dođu oni koji su kupili karte. Tad počinje pozorište. I ono traje i traje koliko je ostalo u duši gledaoca, u duhu njegovom... I ide mimo vas i mene, kao narodna pesma, s usta na usta. Jer otkud inače znamo da je Bojan Stupica bio tako veličanstven, i Žanka Stokić, i Ljubinka Bobić. Pa postoji, znači, neko kolektivno ja ili pamćenje neko kolektivno, neko, na koje ne utiču ni vaše, ni moje reči, ni vaš ukus, ni moje nagrade. Ima neka pravda koju ne možemo mi podmititi, niti šarmirati. Tome odavno čini spokojnim.
Borka G.Trebješanin
objavljeno: 11.03.2012
