Izvor: Blic, 30.Apr.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Upotreba tela
Upotreba tela
Beogradski festival igre, koji se završio početkom ove nedelje, na radikalan način je ispitao upotrebu tela u modernoj igri. Svaka od osam predstava na svoj način je dala prilog toj temi.
Ali sa najvećom, gotovo esejističkom preciznošću na tu temu je progovorila švajcarska predstava '(Ob)scena'. Hrabri i nepoštedni koreograf Filipe Saire suprotstavio je sirovu građu ljudske telesnosti u prvom delu sa stilizacijom u drugom delu te telesnosti pomoću >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << igre.
U prvom delu beogradska publika je imala priliku da vidi što do sada nije videla - gole stražnjice uperene prema njoj, masturbaciju, izlaganje spolovila kao na tanjiru i poziv na analni seks. Bez muzike i bez stida. Sve bi to bila gola provokacija i provokacija golotinjom da drugim delom ta sirova građa nije dobila svoju umetničku interpretaciju. Kao da je koreograf, čitaj filozof ove predstave, rekao: 'Evo, vidite kako izgleda ljudska telesnost u svoj svojoj masnoj, znojavoj seksualnosti, a umetnost to može i već stolećima spiritualizuje do neslućenih razmera.'
Ceo ovaj dragoceni Beogradski festival igre svojim vrhuncima, pa čak i ponekim promašajem, problematizuje odnos igre i seksualnosti. Seks umetnošću raste do erosa. I kad je eros apstraktan u tumačenju originalne, duboke i impresivne Jasmine Goder sa Iris Erez. Ili kad Bugari obnavljaju Balanšinov 'Who cares', genijalni sraz belog baleta i američkog Brodveja. I kad ima izvesnu meru fabulativnosti, Korte Skonte u svom 'Maju' takođe nagotom, ali spiritualizovanom kao u slikarstvu aktom, između ostalog priča kako biologija seksa postaje lepota erosa.
Beogradska publika zaista treba da je zahvalna na strasnoj inicijativi osnivačima Festivala igre Aji Jung i Nebojši Bradiću; stručnjaci treba da su im zahvalni za susrete sa stvaraocima, a mladi igrači za majstorske časove prisutnih koreografa.
Moda
Posle upravo završene Nedelje mode gotovo da nije bilo televizije ili dnevnih listova koji nisu izvestili o novostima sa brojnih revija, ili modnih 'happeninga', savetujući svoju publiku kako da ostane u trendu, odnosno da se uključi u glavne i preporučene tokove društvene komunikacije, koja nije imuna na fenomen mode.
Sudeći prema medijima, kako elektronskim, tako i štampanim, savremena kultura je podređena kodovima mode u svim svojim aspektima. Savetuje nam se sve, od boja i dezena, parfema i šminke, boje očiju i obima struka, načina komuniciranja, do tipa hrane, restorana i destinacije za letovanje. Tačno znamo šta nam je činiti, od uređenja stana do uređenja duše.
Ali moda je posebno u okrilju masovnog društva paradoksalan fenomen. Jer istoga časa kada se nametne kao trend, kada postane 'moda' i u bukvalnom smislu reči obezbedi sebi sledbenike, kada biva masovno prihvaćena, automatski prestaje da bude moderna. Kratkotrajnost trendova mode daje za pravo dijalektici, koja potvrđuje da je njeno ostvarenje istovremeno i znak njenog ukinuća. Originalnost, stalna promena i kratkotrajnost, zajednički su imenitelj savremene mode i medijske kulture.
A u stvari, prirodni zagrljaj mode i medija za mnoge ljude je preobrazio značenje potrošnje. Slaveći Novo, mediji su skinuli krivicu sa čina kupovanja, oslobodili grča fenomen potrošnje i učinili demodiranim koncept štednje. Danas se svekolika potrošnja odvija pod znakom mode, a 'imperativi' mode zapravo su imperativi trošenja.
Biti 'demode' danas predstavlja novu formu društvene stigme, neku vrstu ozloglašenosti i socijalnog isključenja, kojom nas kultura kažnjava za neposlušnost pred 'diktaturom trendova'. Savremeni čovek, ukoliko neće da bude društveno marginalizovan i tretiran kao autsajder, samo treba da se prepusti glavnim tokovima modnih trendova, a time i društvenoj obavezi trošenja.
Za razliku od medija, moda je uglavnom lahorasta i bezazlena. Ali baš zato moramo biti oprezni da nas groznica trošenja ne bi u krajnjem ishodu iscrpla.
