Izvor: Glas javnosti, 02.Okt.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uopšte nisam „ženski pisac“
LJiljana Habjanović-Đurović, danas najčitaniji pisac koji stvara na srpskom jeziku, književnu karijeru otpočela je pre tačno 20 godina, oktobra 1988. godine, kada su „Književne novine“ objavile njen prvi roman“Javna ptica“. Romani koji su usledili potom doneli su našoj sagovornici izuzetnu čitanost i popularnost kod čitalaca svih generacija. Roman „Javna ptica“ danas čita generacija čitalaca rođena posle objavljivanja ove knjige. Prema rečima LJiljane Habjanović, objavljivanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << ove knjige bio je veliki i važan događaj u njenom životu i da posle toga više ništa nije bilo isto. Izdavačka kuća „Globosino Aleksandrija“ upravo je objavila knjigu“Glas naroda - glas Boga“, u kojoj je sadržano sve ono što je obeležilo rad popularne književnice, od „Javne ptice“, pa do poslednjeg romana“Zapis duše“. Za Glas javnosti LJiljana Habjanović-Đurović govori o svom jubileju, književnoj kritici, očuvanju srpskog jezika za koje se godinama zalaže.
Kako se danas, kad obeležavate dve decenije književnog rada, sećate svojih prvih koraka u svet pisane reči?
- Prvo sam pisala pesme. Pesme koje su mi se dopadale i koje sam volela. Koje su ponikle iz dubine moje duše. Slala sam ih raznim književnim časopisima i niko nije hteo da ih objavi. Tada sam odlučila da napravim mali eksperiment. „Naštancovala sam nekoliko pesama sličnih onih koje sam čitala po časopisima i uputila ih na razne adrese. Rezultat je bio poražavajući! Sve te lažne umotvorine objavljene su! Neke od njih su, po konkursu uvršćene i u dve zbirke mladih autora. Bila sam očajna! Jer, to nisu bile moje pesme. U njima nisam bila ja.
Vaša književna forma je ipak postao roman?
- Roman je zaista moj stvarni početak. To je književna forma koja mi se sama nametnula. Znate, ja verujem da su sve knjige već negde napisane i da samo poneko od nas dobije tu milost da ono što mora biti rečeno potpiše svojim imenom. Takođe, verujem da pisci, i uopšte umetnici ne biraju teme i sadržaje svojih dela, već da bivaju izabrani. Verujem i da postoji vreme za neke teme. I to da to vreme ne određuju ni pisci, ni kritičari, ni književna moda.
U nekim književnim kritikama ukazano je na jezik vaših proza. Kako biste razjasnili jezik vaših romana?
- Smatram da jezik bitno određuje svakog čoveka. Govori o njegovom poreklu, obrazovanju, ukusu, često i o profesiji, upotpunjuje sliku o njemu kao i njegovi postupci, odeća ili iskazano mišljenje. U stvari, predstavlja ga. Zato je jezik kojim govore junaci mojih romana, i kojim ja govorim veoma bitan. I različit. Ne mogu istim jezikom da govore i pastir i plemić, kneginja iz 14. veka i mlada žena iz 20, paganska boginja i kotorska gospođica ili moreplovac. Različiti su svetovi u kojima oni žive, a samim tim i njihova saznanja, asocijacije, životni ritam i vrednosti.
Pripadate zagovornicima očuvanja srpskog jezika i pisma. Kako delate na tom planu?
- Lično, sa podjednakom lakoćom, čak i ne primećujući o kom se pismu radi, čitam ćirilicu i latinicu. Ali, sve moje knjige i sve knjige u mojoj izdavačkoj kući, štampaju se ćirilicom. I jezik treba zaštititi od raznih nakaradnih tuđica, koji vrve našim novogovorom. Kod nas je sve „transparentno“. Svi rade na „projektima“. Svi se trude da budu u „trendu“, a mnogi bi da postanu „brend“. Gazi se „mejnstrimom“ i zalazi u „bekstejdž“. Ide se u „šoping“... To, naravno, nije jezički razvoj, već puko pomodarstvo novih Fema (po modelu komi-fo-miko - fo) i jedan od oblika prihvatanja kulturne dominacije jedne velesile.
Šta je ono što je danas najopasnije danas po naš jezik?
- Posebno su opasne jezičke konstrukcije koje nisu u duhu našeg jezika, a koje su se uvukle u njega bukvalnim prevođenjem. Jezik i pismo su bitna obeležja jednog naroda, nacionalno blago i moramo se prema njima odnositi s pažnjom i odgovorno, kako bismo ih sačuvali za potomstvo. Da bi se živelo sa svetom, da bi se bio deo tog sveta, čemu svako normalan u ovoj zemlji teži, potrebno je znati strane, poznavati i poštovati kulturu i istoriju drugih naroda, putovati, koliko materijalne mogućnosti dozvoljavaju, a ne nagrađivati sopstveni jezik, zapostavljati sopstvenu kulturu i gubiti samosvojnost.
Šta mislite o „ženskom pismu“ i čuvenoj „podeli“ na pisce i „ženske pisce“?
- Godinama pomišljam da su izrazi „žensko pismo“ i „ženski pisac“ i gramatički i logički besmisleni. Po analogiji, „žensko pismo“ bi trebalo da bude ono što se piše za žene, a „ženski pisac“ pisac koji piše za žene. Dakle, te knjige nikako ne bi mogli da čitaju muškarci. A čitaju ih. Godinama ponavljam: jedina prihvatljiva podela je ona na dobre i loše knjige, na interesantne i dosadne knjige, na one knjige koje su ljudima na duhovnu korist, i one koje draže i podstiču najgore u čoveku. A sve ove knjige podjednako uspešno pišu i muškarci i žene. Godinama ponavljam: Književnost se, kao i druge umetnosti, stvara po milosti Božjoj i po nadahnuću Duha Svetoga. Stvara se iz duše i duha, a ne iz tela i pola. Ponavljam, ali ne vredi. Ne čuju, jer neće da čuju. A zašto neće? Ko je pažljivo pročitao sve napisano u mojim knjigama shvatiće.
Kako kao pisac sa dvodecenijskim stažom vidite književnu kritiku danas na našem prostoru?
- U svakom trenutku sam svesna da je svaka kritika, pozitivna ili negativna, ipak mišljenje jednog čoveka, relativno kao i svako drugo, a ne promisao Božja. Kod nas književna kritika ne postoji kao životno i profesionalno opredeljenje. Pisanjem književne kritike, i to kao usputnim zanimanjem, bave se afirmisani pisci, pisci u pokušaju, pisci ponavljači, izdavači, novinari, političari opšte prakse, bibliotekari... Tako je jedna profesorka na fakultetu, napisala da je moj roman „Petkana“ ljubić. To znanje, odnosno neznanje, veoma je važno kada se vrednuju moje knjige iz duhovnog ciklusa. Da bi se one tumačile, potrebno je znanje i moć veće i sveobuhvatnije od onoga kojim je ovladao prosečno obrazovani procenitelj književnih dela.
Zelim da izrazim postovanje prema Vasoj licnosti i djelima koja ste napisali , a koja jesu, kako Vi rekoste, na duhovnu korist. Zedna je srpska dusa Gospoda, zato, budite uvjereni, Vasa djela jesu odjek nepristupne svjetlosti, i kao takva - misionarska.
Neka Bog cuva Vasu porodicu i Vas!
Zena je dobar pisac ali ima tu nesto sto ne stima!
Nadam se samo da doticna cita ove redove.
Naime,citajuci par njenih knjiga kao sto su "Petkana" ili "Zivotnim radost" u kojima opisuje zivote Svete Petke i Bogorodice, Ljiljana dopusta sebi tu slobodu da tumaci nacin razmiljanja Bogorodice recimo,sto je Bogohuljenje.Niko ne moze da zna sta se tih dana motalo po glavi Bogorodici a Ljiljana se nije potrudila da na pocetku(niti na kraju) knjige specijalno napomene da se radi o predpostavkama.Tako neko ko je prosecno inteligentan a veliki vernik moze ove knjige da uzme zdravo za gotovo i da mu se iz toga izrodi neka ideja koja moze ko zna gde da ga odvede!Zato odlucno ulazem PROTEST protiv Ljiljaninig nacina pisanja,ne interesuje me ni to sto je SPC odobrila izdavanje njenih knjiga samo zato sto "nema boljih" u Srbiji koje se bave ovom tematikom i zato sto je Ljiljana veliki vernik!
Nadam se da sama pesnikinja,ako cita ove redove,shvata na sta mislim,mislim da je vrlo inteligentna i produhovljena osoba da ne bi ovo shvatila kao napad na nju ili nesto slicno.
D.Savic
dalibor@dalibor.fr
