Izvor: Politika, 22.Jun.2014, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Unutrašnji pejzaži Nataše Kokić
Dobitnica nagrade „Mangelos” fokusirana je trenutno na novu seriju crteža ugljenom, čiji se ključ nalazi u prožetosti lične istorije i savremenih ideologija
Nataša Kokić (1979), ovogodišnja dobitnica nagrade „Mangelos”, jedne od najprestižnijih kada su u pitanju mladi umetnici u Srbiji, bila je među finalistima za ovo priznanje i 2011. Dobitnica je nagrade za crtež Fondacije „Vladimir Veličković” za 2013. godinu, a trenutno je na doktorskim studijama na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, gde je magistrirala 2010.
Šestonedeljni rezidencijalni boravak u umetničkom centru ISCP u Njujorku, koji, uz samostalnu izložbu u Beogradu, čini priznanje koje joj je dodeljeno, znaće kako da iskoristi, pogotovo što ovakva usavršavanja za nju nisu novost. Do sada je boravila u Centru za islandsku umetnost u Rejkjaviku (2008) i Kunst Kamersu u Roterdamu (2011).
– Ova nagrada vrlo je značajna za mladog stvaraoca. Svaki rezidencijalni boravak obogaćuje. Omogućava kontakt sa kustosima i galeristima, kao i drugim umetnicima iz celog sveta koji takođe, tamo borave. Iz prethodnog iskustva znam da je takvo okruženje veoma dragoceno jer pruža priliku da se sagleda sopstveni rad iz druge perspektive, stavi na probu – ističe Nataša Kokić.
„Equant”, ugljen na papiru, 2014.
Žiri za dodelu nagrade (UnaPopović, JelenaSpaić, SrđanTunić, IvanArsenijević,SašaTkačenkoiOmarLopes-Šahud) stvaralaštvo Nataše Kokić, u kojem se, kako sama kaže, bavi različitim ličnim nemogućnostima, nelogičnim ili čudnim situacijama, prepoznao je kao „osoben i izvanredan višegodišnji umetnički rad, koji podrazumeva zaokruženo kritičko i estetsko promišljanje i realizaciju, ostvarene u kontinuitetu”. Njeni nedavni radovi bili su inspirisani pejzažom i njegovim simbolizmom u savremenom društvu, trenutno je fokusirana na unutrašnji pejzaž.
– Počinjem novu seriju crteža ugljenom, čiji se ključ nalazi u prožetosti lične istorije i savremenih ideologija. Koristim različite predstave, kako iz istorije umetnosti tako i iz nauke, da bih na nov način opisala situaciju u kojoj se nalazimo. Konkretnije, rad „Equant” predstavlja predeo sa presekom stena i njihovim sastavom u prvom planu. Ali umesto prikaza sastava stena, pod teretom stena biće ispisane reči i izrazi u slojevima koji predstavljaju privatnu istoriju sumnji, utkanu u temelj planina, odnosno ličnosti. One su napisane u slojevima, kao što je i svako geološko doba ostavilo svoj talog i podiglo nivo površine. Rad predstavlja imaginarni lični centar, mesto gde su sve misli koje se vrte u krug zakopane tako da se mogu zaboraviti i kao takve služe kao osnova za srećniji život.
Naša sagovornica trenutno boravi u Norveškoj, o čijoj umetničkoj sceni, u poređenju sa našom, kaže:
– Norveška likovna scena, sa kojom sam u kontaktu već pet godina, prilično je zatvorena i slabo trpi uticaje sa strane. Kada pokušam da poredim našu, koja opstaje uz pomoć štapa i kanapa, i njihovu, u koju se ulaže znatno više novca, vidim da je naša ipak znatno životnija i, po meni, kvalitetnija. Naša scena je bogata, kreće se od političkih uticaja do konceptualne umetnosti, dok je moj utisak da se u Norveškoj više obraća pažnja na spoljašnji izgled stvari nego na značenje.
M. Dimitrijević
objavljeno: 23.06.2014.
