Izvor: Blic, 29.Avg.2009, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Unapred se znaju pobednici
Pristalica sam mišljenja da je film kao dramska celina emotivno snažniji od svih ostalih vizuelnih medija i da se može usaditi u gledalačku podsvest daleko dublje nego bilo šta iz TV dnevnika - kaže za „Blic nedelje"Aleksandar Radivojević, scenarista filma „Čarlston za Ognjenku".
Radivojević je, zajedno s rediteljem Srđanom Spasojevićem, napisao scenario za „Srpski film" i izazvao brojne kontroverze još pre nego što je film imao premijeru.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Koliko će i čime „Srpski film" zaista šokirati publiku u Srbiji koja se nagledala svega u realnom životu?
– To se polako pretvara u lažni argument poricanja u nipodaštavanju novih, žestokih i preko potrebnih tendencija u domaćoj kinematografiji. Kao, „realnost vas demantuje" ili „sve smo grozote videli uživo, red je da se sada bavimo devojčicama koje prodaju hrizanteme", „pošto smo preživeli užas, bolje da se sada ne bavimo ničim". Pravo filmsko iskustvo spaja realnost prizora i nadrealnost sopstvene prirode i kao takvo ubija svaku suvoparnu dokumentarnost naših života. Zato mislim da će „Srpski film" biti popriličan šok, između ostalog, i zato što je današnja anestezirana publika zaboravila šta je pravi kinematografski šok, i apriorno ga odbacuje kao mogućnost. Inače, šok kao efekat je bio poslednja stvar kojom smo se reditelj Srđan Spasojević i ja bavili praveći ovaj film. Namera je bila da ispredemo ubitačnu, ekstremnu i opipljivo istinitu, otelotvorenu metaforu o ćorsokacima pokušaja normalnog života na ovim prostorima. Najviše će šokirati ono što publika podsvesno prepozna kao sličnost sa vlastitim životom, metaforično pretočeno na platno. I rekao bih da smo u nekim stvarima otišli prilično daleko, pogotovu u odnosu na današnje svetske standarde u bavljenju mračnim temama.
Da li se nadate da će „Srpski film" ohrabriti druge filmadžije u Srbiji da više eksperimentišu i budu hrabriji u izboru i obradi tema?
– Naš film je transžanrovski – on samo polazi od žanra i čini mi se da zalazi u nešto mnogo dublje, mračnije i opasnije. Film je vezan za pornografiju samo nominalno, jer se naš junak time bavi – taj posao je ovde tretiran kao i svaki drugi normalni posao s tim što Žika Todorović ne odlazi u kancelariju s aktovkom, već na bazen sa polnim organom u ruci. Da se ponovo vratim na metaforu – pornografija ovde predstavlja svaki pošteni posao kojim se možete baviti u Srbiji, a koji je spušten na rudimentarni nivo pornića. Erotske scene u filmu su tretirane kao oruđe napetosti, a ne seksualnog nadražaja – to je borba za goli život s kojom svi možemo da se identifikujemo. Što se tiče inspiracije za druge filmadžije – teško je inspirisati nekoga kome ne daju da snimi sopstveni film, pogotovu ako želi da čačka po zabranjenom voću i rovari po kolektivnoj podsvesti koju kao narod tako vešto ignorišemo i guramo u zapećak. „Srpski film" može dragoceno da figurira kao materijalni dokaz da je i ovako nešto ipak moguće snimiti u Srbiji, uprkos svemu i svima. Gde postoji volja, postoji i način.
Kakva je situacija s uslovljavanjima koja nameću strani filmski fondovi?
– Evropski filmski fondovi, oko čije se milostinje svi kolju i koji uslovljavaju svoju socijalnu pomoć fašistoidnim nametanjem uzusa političke korektnosti, misle da će time kulturno prevaspitati ovu sredinu. Dakle, ti fondovi prilaze svom poslu iz vaspitne umesto iz estetske perspektive i time dodatno obogaljuju već beskičmenu domaću kinematografiju. Eto, jedan ovdašnji filmski zvaničnik prenosi nove tendencije evropskih fondova sledećom rečenicom: „Sada su u modi čovekoljublje i dugi kadrovi"" Naravno, tu od punokrvne, srčane i zaista uzbudljive kinematografije koja se na direktan, a stilizovan način obračunava s aktuelnim trenutkom ne može biti ništa. Sve dok ne počnu masovno da se podržavaju niskobudžetni, beskompromisni projekti mladih reditelja bez svesnog kreativnog ograničavanja od strane autoriteta, ne možemo imati vitalnu filmsku produkciju. O sramnoj situaciji kada je reč o srpskim bioskopima, da ni ne govorimo.
Kako komentarišete činjenicu da neki producenti skupih filmova koji su dobili novac od države za njihovo snimanje duguju glumcima honorare?
– To je uobičajena stvar u ovim krajevima, gde je i život ekskluzivna stvar nedostupna svakome, a kinematografija je tek posebna vrsta perverzije. I meni još uvek duguju, što se trudim da prihvatim džentlmenski, za razliku od mnogih koji odmah posežu za uterivačima. Mada, pitanje je koliko je ležeran pristup mudra stvar u sredini u kojoj se srž i osnova svakog filmskog projekta – scenario – smatra tek nekom dosadnom hartijom bez koje, nažalost, ne može da se snimi film, a koju ispisuju ubogi jadnici, daktilografi koji će se prodati za crkavicu što se udeljuje tek kada se svi ostali, važniji, zbrinu.
Čini se kao da ne postoji javni progon kada je reč o umetničkim delima koja izazivaju šok?
– I javni progon je prijatniji od javnog ignorisanja, kojem je današnja filmska javnost jedino vična. U ovakvom produkcionom beznađu danas je teško organizovati pristojan festival domaćeg filma, sve dok ne procveta tzv. mladi i nezavisni film koji bi onda mogao da ima sopstvenu smotru, daleko od glavnotokovske kaljuge. Moguće je, pak, napraviti kvalitetan festival stranog „off" filma, dakle novije japanske, južnokorejske, francuske, španske, pa i američke produkcije žestokih, provokativnih i originalnih filmova redovno ignorisanih od strane velikih svetskih festivala, a i našeg Festa koji samo brižljivo prepisuje strane festivalske kataloge.
Da li će se po nekom vašem novom scenariju uskoro snimiti neki film?
– Trenutno su u igri dva moja scenarija – natprirodni triler sa elementima horora i crne komedije „Dobrovoljni davaoci duše" ili „Private Number" koji će režirati Vladimir Mančić i „Mačori iz slivnika", psihotriler u režiji Darka Nikolića, koji će producirati Viktorija film, a u njemu će se glumački sučeliti Sergej Trifunović i Nebojša Glogovac. Ti filmovi bi, ako sve bude kako treba, trebalo da budu realizovani tokom iduće godine.
.jpg)
