Izvor: Politika, 28.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umro Čingiz Ajtmatov
Proslavljeni sovjetski i kirgijski pisac i diplomata Čingiz Ajtmatov umro je nedavno posle kraće bolesti u nemačkoj klinici u Nirnbergu u 79. godini.
Dela pisca koji je slavu stekao u vreme Sovjetskog Saveza, u kojem je nagrađen Lenjinovom nagradom 1963. i tri puta državnom nagradom SSSR, prevedena su na više od 150 jezika.
Među najpoznatijima su romani „Duže od veka traje dan” i „Gubilište”, kao i pripovetke „Prvi učitelj” i „Džamila”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koja mu je donela svetsku slavu. Gotovo sva njegova dela ekranizovana su, a Ajtmatov je i sam pisao scenarije za filmove. Ajtmatov je bio ambasador SSSR, Rusije i Kirgizije poslednjih 18 godina u zemljama Beneluksa.
-----------------------------------------------------------------------
Pesnik tradicije i duše kirgiske
Sećanje: Čingiz Ajtmatov (1928–2008)
Naravno da sam čitao Stendala i Balzaka, Dostojevskog, Tolstoja i Šolohova, Beketa, Zilahija, Tomasa Mana i Hesea, Nagiba Mahfuza, Singera, Ketrin En Porter, Markesa, Gombroviča, Krležu, Andrića i Crnjanskog. Ali, kad god me đaci, kojima već dugo govorim svoje stihove, pitaju koji mi je najdraži pisac, odgovaram: Čingiz Ajtmatov. Neizostavno sledi njihovo pitanje: ko je taj? Kažem im da je to pripovedač iz daleke Kirgizije, da je napisao prelepe priče i romane, pa im nabrojim neke: „Prvi učitelj”, „Džamilja”, „Topolice moja u crvenoj marami”, „Zbogom, Guljsari”, „Pegavi pas”... Kažem im da je bio kandidat za Nobelovu nagradu, ali im ne kažem da mu je izmakla (po mom sudu), jer je pisao na kirgiskom i ruskom i nije bio komunistički disident. Bio je pesnik za nas egzotičnog kraja, pesnik tradicije i duše svoga naroda.
Uputim ih na i Ajtmatovljeve knjige kod nas prevedene. Do nas su, koliko mi je poznato, prve priče Čingiza Ajtmatova dospele u knjižici „Džamiljina ljubav” (četiri priče) u izdanju beogradske „Kulture”, 1964. godine. Slede, potom, tri pripovetke u zbirci „Kamilje oko” („Progres”), kratak roman o kolhoznom konju „Zbogom, Guljsari” („Rad”, 1969), romani „I duže od veka traje dan” („Prosveta”, 1981) i „Gubilište” („Dečje novine”, 1987). Pet godina pre romana „I duže od veka traje dan”, beogradski „Vuk Karadžić” i moskovski „Progres” su, zajednički, na srpskom objavili desetak tomova sovjetskih pisaca – jedan je pripao Ajtmatovu „Priče stepe i planine”, u njemu su umetnička snaga i poetika ovoga pisca ponajbolje predstavljene.
Ajtmatov je, poput I. B. Singera, verovao da se tematskim vezivanjem za običaje, legende i sudbinu svoga malenog naroda, i pišući na maternjem jeziku, može stvoriti univerzalno delo. „Samo reč maternjeg jezika, koju smo savladali u detinjstvu, može ispuniti dušu poezijom rođenom u iskustvu naroda, probuditi u čoveku prve izvore nacionalnog ponosa, doneti estetsko uživanje mnogomernošću i mnogoznačajnošću jezika predaka”, zapisao je Ajtmatov u svojim „Beleškama o sebi”. Pišući tako, njegove priče i novele su prevedene na mnoge jezike, a kirgiskoj književnosti i piscu izborile međunarodni ugled. Nije li Aragon, prevodeći 1959. godine „Džamilju” na francuski, izjavio da je reč o najlepšoj ljubavnoj priči na svetu!
Inspiracija Ajtmatovljevom peru su, pojednostavljeno rečeno, promene posle Drugog svetskog rata, u aulu (selu) Kirgistana. No, reč je o slojevitoj prozi čije karijatide čini „narodno pamćenje”, snažno razvijeno u njegovom nacionu, koje se proteže daleko u gustine prošlosti, sve do „Epa o Manasu”, verovatno najdužeg na svetu, sa oko 400.000 stihova. Ogromna je njegova ljubav za zemljake – njegovo delo je himna tim malim, nepoznatim ljudima, tom svetu vekovima zatomljenom izvan svetskih zbivanja. I ne samo za Džamilju i Seita iz pomenute pripovetke, Jedigeja iz romana „I duže od veka traje dan”, Sultanmurata iz „Ranih ždralova”, bogoslova Avdija Kalistratova iz „Gubilišta”, ne samo za ljude – piščeva ljubav se prelila i na konje Guljsarija, Čabdara i Čontorua, kamilu-mužjaka Karanara, dostojnog potomka mitske bele Akmaje koju je jahala legendarna Najman-Ana, na vučji par Akbaru i Taščajnara. Poenta je u sudbinskoj povezanosti ljudi i životinja u stepama i planinama Kirgizije ili bilo u kojem predelu na planeti gde se malo odmaklo od iskona, od prve stranice Knjige Postanja. Ajtmatov je znao da bdi nad iskonski čistim ambijentom i „od sviju na svetu skrajnutoj ledenoj tišini” do koje, kasneći ali sigurno, stižu zla moderne civilizacije.
Čingiz Ajtmatov je izuzetan predstavnik onoga što u književnoj teoriji nazivamo magični realizam. Povodom svog 90. rođendana, Viktor Šklovski je rekao u „Literaturnoj gazeti” da „treba pisati tako da bi se čitalo polako, da bismo se čudili i zaustavljali”. Pripovetke i romani Čingiza Ajtmatova su upravo tako napisani.
Boško Lomović
[objavljeno: 29/06/2008.]
