Izvor: Politika, 01.Jun.2013, 09:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umetnost uz Jungove fantazije
Najveću „konfuziju” napravili su Nemci i Francuzi zamenom paviljona . U nemačkom izlaže „francuski Albanac”, a u francuskom, gde je nemačka izložba, nema nijednog Nemca
Od našeg specijalnog izveštača
Venecija – Ovogodišnje izdanje najstarije svetske izložbe, ustanovljene 1895. godine, protiče u znaku do sada najvećeg broja akreditovanih novinara –oko 5.700 i najviše nacioanalnih paviljona – 88, čiji se broj iz godine u godinu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << povećava. Do kraja bijenala, koji traje do 23. novembra, predviđa se poseta oko 500.000 ljudi, a italijanski list „Korijere dela sera” prenosi da je za ovu izložbu u Veneciju dopremljeno oko 4.700 umetničkih objekata koji čine centralnu izložbu „Enciklopedijska palata”. Od oko 47 pratećih događaja, izdvaja se izuzetna izložba Edvarda Manea u Duždovoj palati. Venecijansko bijenale uklopilo se ove godine u sveprisutni koncept globalizma i političke korektnosti. Nacionalni paviljoni više ne podrazumevaju uobičajenu praksu da u njima izlažu umetnici državljani zemlje iz koje je paviljon. Tako su najveću „konfuziju” napravili Nemci i Francuzi. Oni su zbog specifičnosti radova, ali i u znak šezdesetogodišnjeg prijateljstva, zamenili prostore, pa tako u nemačkom paviljonu izlažu Francuzi, a u Francuskom se predstavlja Nemačka. Ali, tu se konfuzija ne završava: Francuze na bijenalu predstavlja Albanac Anri Sala, vrlo uspešan mladi umetnik, doduše francuski đak i francuski državljanin. U nemačkom paviljonu izlaže četvoro umetnika, među kojima nijedan nije Nemac. Među njima je i čuveni kineski umetnik Aj Vejvej, aktivista i kritičar kineske vlade, više puta hapšen navodno i zbog utaje poreza. Vejvej je konstruisao instalaciju od više stotina drvenih stolica, i tako„premrežio” prvu sobu paviljona.
Najveći redovi za ulazak u paviljone prave se upravo ispred francuskog i nemačkog, ali i ispred korejskog paviljona, gde posetioci ulaze u potpuno mračnu, gluvu sobu. Čeka se i po sat vremena na ulazak, uprkos kiši koja ovih dana neumoljivo zaliva Veneciju.
Masimiliano Đioni (1973) najmlađi je kustos centralne izložbe u istoriji bijenala. Na pitanje zašto je baš njemu poveren ovaj odgovoran i veliki posao, Paolo Barata, direktor venecijanskog bijenala, odgovara: „Zato što volim da rizikujem”. Baratovu smelost Đioni je iskoristio da napravi izložbu „Enciklopedijska palata”, inspirisanu idejom Italijana Marina Auritija, automehaničara koji je kao veliki kritičar Musolinijevog režima prebegao u Pensilvaniju. Auriti je 1950. godine zamislio da napravi muzej univerzalnog znanja i napravio maketu ove građevine od 136 spratova koja je izložena na ulasku u Arsenale, nekadašnje lučko skladište, gde se održava jedan deo centralne bijenalske izložbe. Masimiliano Đioni fokusirao je svoj široko postavljen koncept oko enciklopedijskog znanja, spiritualnosti, filozofije, psihologije, uključivši u ovu izložbu možda i preveliki broj dela koja bi se svrstala u naivno slikarstvo i folk art.
Na izložbi je i Jungova „Crvena knjiga”, koja se sastoji od 60 dnevničkih beleški na 700 strana. Ona je delom žurnal, delom mitološki roman koji vodi čitaoca kroz Jungove fantazije – halucinacije koje je on sam izazivao da bi pokušao da dopre do jezgra svog nesvesnog. Na izložbi ima više radova koji se na specifičan način obraćaju Borhesu ili nadrealistima poput Andre Bretona.
U italijanskim novinama, pod naslovom „Bijenale između strogosti i emocija”, razvija se i polemika između čuvenog umetnika Mauricija Katelana i oštrog italijanskog kritičara Viktorija Zgarbija. Dok Zgarbi tvrdi da se dosađuje i da sve izgleda kao muzej, jer većina umetnika čija su dela izložena nisu živi, Mauricio Katelan kaže da je upravo dobro to što bijenale nije pretenciozno rađeno da po svaku cenu bude savremeno.
Marija Đorđević
objavljeno: 01.06.2013.
