Izvor: Glas javnosti, 24.Jun.2009, 06:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umetnost uvek trpi
Naša istaknuta likovna umetnica Slobodanka Rakić-Šefer spada u red onih slikara koje organizatori likovnih kolonija pozivaju rado i redovno. Razočarana činjenicom da je sve više kolonija gde se umetnici, zapravo, nepravedno i nedolično izrabljuju zarad privatnog bogaćenja, Šeferova je, kako kaže, upravo odlučila da odustane od jedne letnje likovne kolonije i da se od sada odaziva samo na pozive organizatora onih likovnih kolonija koje organizuju državne institucije. Za Glas javnosti Slobodanka >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Rakić-Šefer govori još o ceni umetničke slobode, o dovijanju da proda svoje slike, o mnoštvu umetničkih akademija kod nas...
Gore nego u vreme Broza
- Jedan moj prijatelj, jedan od najvećih poznavaoca umetnosti na ovim prostorima mi je rekao da na Zapadu devojke, žene ne kreću put profesija koje im neće obezbediti izvesnost. Ovde se, međutim, nekada moglo živeti od umetnosti. Etabliranim umetnicima u Srbiji je jako teško da uđu u profesuru. Imamo preko dvadeset akademija i to je strašno! Iza sebe imam osamdeset samostalnih i preko pet stotina kolektivnih izložbi i jer sam stalno pred očima publike. Moji su kupci bili i glumci i političari i sportisti. Sada sam opet na početku. Nema više slobodnih umetnika i zanemela kad sam to shvatila. Na tim umetničkim akademijama ima i amatera koje su uzeli da im budu profesori! Jedan od mojih kolega, vrhunski slikar, nedavno je u vašim novinama rekao da umetnici sada lošije žive nego u vreme Broza. To je tačno!
Robovski rad
Kažete da ste se razočarali u neke od organizatora likovnih kolonija. Zašto?
- Već trideset godina me pozivaju umetničke kolonije, letnje i zimske. Odazivam se rado kada su u organizaciji muzeja, galerija i domova kulture, a njih, nažalost, nema mnogo. Mislim da svaki slikar, umetnik treba da bude srećan ako je pozvan u koloniju poput Mileševske, Sopoćanske, Raških duhovskih svečanosti, RTS-ovu koloniju, zatim Sićevo, koju je još davne 1904. godine osnovala Nadežda Petrović. Nažalost, ovakvih, državnih kolonija je kao i u svetu veoma malo, ali zato se mnogo privatnika dosetilo da organizovanjem likovnih kolonija na najjeftiniji način dođe do kvalitetnih dela. Oni vrlo vešto podilaze umetnicima na razne načine, tako što naprave dobar sastav, da izmeste kolonije na primamljiva mesta poput Tare, Durmitora, jezera, jer znaju da umetnici „padaju“ na to. Onda pozovu umetnike koji tamo poput robova rade za njih. Često se desi da ostajemo dužni i posle kolonije. Meni se lično desilo više puta da moram barem još desetak, dvadeset dana da radim da bih otplatila ono za šta sam zadužena u koloniji. Saglasna sam zbog svega toga sa svojim kolegama da svi mi odlazeći u te privatne kolonije sečemo granu na kojoj sedimo, jer se posle sva naša dela nalaze u preprodaji, a mi ne možemo da prodamo ili veoma teško prodajemo slike u našem vlasništvu. Zato sam odlučila da idem samo na one kolonije koje organizuju isključivo državne institucije. Srećna sam kad vidim da moje slike ostaju muzejima, nacionalnim galerijama.
Ostajete uprkos svemu slobodan umetnik. Kolika je cena te slobode?
- Cena slobode svakog umetnika uvek je visoka. Smatram svojom velikom greškom što se onda kada sam za to imala priliku nisam, kako naš narod kaže, uhlebila u nekoj od galerija tako da danas imam sigurnu platu. Ovako mi ostaje da se na donkihotovski način dovijam da prodam svoje slike, jer svi znamo da su pravi ljubitelji umetnosti u ovoj zemlji odavno na rubu materijalne egzistencije. Srednja klasa nema, porezi su veoma visoki. Umetnost uvek trpi! Država je osiromašila građansku klasu s jedne, stavila velike poreze s druge strane i tako je umetnost ovde ostala bez konzumenata.
Blagodet krize
Kako se vi borite? Šta je zapravo na umetniku, do umetnika danas?
- Ne mogu nazad, moram da stvaram, da radim. Imam mnogo ideja, mnogo zamisli, želja. Trudim se da ih ostvarim i uprkos svemu neprestano slikam. Dogodilo se malo čudo kada sam postavila svoj sajt. Dugo sam se opirala tome da ga napravim, a upravo zahvaljujući njemu prodajem svoje slike. Najčešće mi pišu i posećuju moj atelje ljudi iz okruženja, iz bivših jugoslovenskih republika, gde su se moje slike odlično prodavale. Mislim da umetnici treba da se oslobode predrasuda i da se otvore za nove tehnologije. Umetnik mora stalno da iznenađuje, da se menja, da nudi nešto novo. Mene su teška vremena uvek terala da budem još bolja i kvalitetnija, nova. Nadam se da ću u vremenu koje dolazi iznedriti ono što je toliko godina čekalo na red. Spadam u slikare koji dugo rade na jednoj slici. Temeljna sam. Prosto se saživim sa delom koje stvaram. Verujem da ću vreme opšte krize, finansijskog kolapsa svetskih razmera pamtiti po ciklusu mojih novih slika.
U nepreglednom brlogu i mraku dosadnih konceptualnih mediokriteta, umetnickih kleptomana i foliranata, njeno majstorsko slikarstvo isijava sopstvenom svetloscu, kao biser, kao dragulj. Svaka njena slika koju sam imao privilegiju da vidim bila je pravi mali praznik za oci. Sve manje ljudi to uopste shvata i razume, i pravo slikarstvo, na zalost, sve vise postaje sizifoski posao. Ali slikati se mora, pravi slikar mora da slika i to je i prokletstvo i neizmerna sreca u isto vreme. Malo je ostalo pravih slikara, pravih majstora. Slobodanka je jedna od njih. Njene slike ce preziveti sve folirantske, trendovske idiotluke i svaku krizu. Zelim joj puno uspeha i jos mnogo novih slika.
.jpg)
