Izvor: Politika, 07.Apr.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umetnost spokoja nad beznađem
U Francuskom kulturnom centru večeras se otvara izložba grafika i gvaševa Dada Đurića
„Ako je Bejkon najveći slikar otuđenja, Dado je najveći današnji slikar iz redova vizionara”, rekao je Alen Boske, pisac monografije o Miodragu Dadi Đuriću, jednom od najvećih naših slikara. Njegove grafike i gvaševe, od večeras u 20 časova do 17. maja, publika će moći da vidi u Beogradu, u Francuskom kulturnom centru, na izložbi „Svetlost tame”. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Retke su bile prilike da ovdašnja javnost upozna delo slavnog umetnika, poznatog u svetskim razmerama. Njegove slike su od maja 2001. godine svrstane u stalnu postavku centra „Žorž Pompidu” u Parizu. Pre 13 godina upriličena je izložba u privatnoj galeriji „Verica DS art” koja više ne postoji, potom izložba u Muzeju savremene umetnosti (1996), kao i izbor od devet slika pre četiri godine u galeriji „Pariski krug” u Beogradu. I večerašnje predstavljanje Dadovih grafika i gvaševa iz privatne kolekcije Lazara i Žive Vujić uklopiće se u ovo sporadično, ali uvek dragoceno upoznavanje sa stvaralaštvom Dada Đurića.
Kao diplomac Akademije likovnih umetnosti u Beogradu, Dado Đurić (Cetinje, 1933), napustio je 1956. godine Beograd i otišao u Pariz, gde prolazi put od anonimnog litografskog štampara do jednog od najvećih slikara figuracije, koga je crnogorska država, koja ove godine u junu prvi put samostalno učestvuje na Bijenalu savremene umetnosti u Veneciji, odabrala da je svojim delima predstavlja u nacionalnom paviljonu u palati Zorzi (kustos Mišel Pepijat). U Parizu je Dado upoznao slikara Žana Dibifea i galeristu Danijela Koridijea koji su ga podržavali u profesionalnom radu. Samostalno počinje da izlaže već 1958. godine, a 1970. u Nacionalnom centru za savremenu umetnost u Parizu organizovana mu je retrospektiva.
Pedesete su bile godine kada se grupa naših slikara otisnula u Pariz u potrazi za oslobođenjem od ovdašnjeg vladajućeg akademizma, ali Dado Đurić navodi svoje posebne razloge. Jedini razlog da ode u Pariz bio je mogućnost da pobegne od vojske.
„Bogami su me Crnogorci progonili kod mog Ranka, zavitlavali ga da mu je sin pobegao, da je begunac... Bila je to familijarna drama”, izjavio je slikar jednom prilikom.
Za svoje slikarstvo Dado Đurić često govori da je smeša svega i da predstavlja odbacivanje onoga što se zove civilizacija. Polustvorenja, kefaloidi, deformisane spodobe, istovremeno su i vizija i prošlost prirode, ili, kako je sažeo Danijel Kordije, reč je o umetnosti spokoja nad beznađem. Boje na platnima Dada Đurića nikada nisu jarke. „Meni je najbolje kad ima vrlo malo boja, ne volim tople, vrele boje”, kaže slikar.
„Uvek me zbunjivao, i sada me zbunjuje, taj bradonja niskog rasta, nemarnog izgleda, blagog stasa, koji živi u nepopravljivom neredu, okružen sovama, mačkama, ovcama i decom. Svake nedelje tokom mojih vikenda išao sam da posetim Dada. Radio je na dve, tri slike istovremeno, čije su mi skice izgledale jasne i dovršene. Ludeo sam kada bi sledeće bile uništene ili neprepoznatljive... Iznenađen sam kad čujem kritike o njegovom delu kao morbidnom. Zar ona ne razotkrivaju realnost koja nas okružuje, a koju se ne usuđujemo da pogledamo iz stida zbog našeg zdravlja, našeg komfora, naše ravnodušnosti”, zapisao je Danijel Kordije.
Na izložbi u Francuskom kulturnom centru biće prikazano i pet filmova koji dokumentuju rad Dada Đurića. Jedan je posvećen višegodišnjem oslikavanju zida rane srednjovekovne kapele svetog Luke u gradiću Žizoru u Francuskoj, u čijem su podu sahranjeni leprozni.
Dado Đurić već dugi niz godina živi u dobrovoljnom umetničkom izgnanstvu u mestu Eruval, sa suprugom Hesi, kubanskom slikarkom. Imaju dve ćerke Janicu i Amarant i sinove Jafara, Dominga i Malkolma, kao i unuke Ivu i Marena.
Dugo Dado nije dolazio u Beograd, pa neće ni ovog puta, ali, poručuju iz Francuskog kulturnog centra, veoma se raduje ovoj izložbi, koju će večeras otvoriti ambasador Francuske u Beogradu Žan-Fransoa Teral.
M. Đorđević
[objavljeno: 08/04/2009]
