Izvor: Glas javnosti, 05.Jun.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umetnost sa otpada
Izložba „Redimejd u Srbiji“ Slavka Timotijevića otvorena je u galeriji ULUS. Vraćajući na velika vrata angažovanu umetnost u galerijski život, Timotijević je predstavio radove koji lucidnom, ali ubistvenom preciznošću dokumentuju sav apsurd naše stvarnosti.
Timotijević je predstavio redimejd kao stalnu, ali vrlo ignorisanu umetničku praksu u Srbiji plejadom umetnika koji nalaze svakodnevne predmete na kojima intervenišu. Ponekad i sama „autorska intervencija“ izostaje, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << kao što je slučaj sa serijom bilborda „Čisto lice Srbije“ Branimira Karanovića. Od odbačenog inventara jučerašnjice, redimejd autori stvaraju ikone problematičnog političkog života Srbije.
Koliko se promenio i sam istorijski pojam redimejda?
- Problem se krčka još od 1913. kada je Dišan napravio prvi redimejd, preko Pikasove „Glave bika“ (1941) do sredine šezdesetih. Sve do 1968. funkcioniše taj primarni, lapidarni sloj Disanove ideje o redimejdu - ubacivanje svakodnevnog predmeta u kontekst umetnosti. Kasnije počinje da deluje onaj drugi Dišanov princip da je sve u umetnosti i oko umetnosti bitno za umetnost. Proizvod te linije je činjenica da samo delo proizvodi stav, da preuzima javne forme delovanja koje su sasvim različite od izvornih. Možda nije trebalo ni da pominjem Dišana u celoj ovoj priči, ali hteo sam da iskoristim njegov autoritet da bih ponovo ukazao na konceptualnu umetnost, gde se desio totalni preokret u strukturi umetničkog dela, u ambijentu umetnosti i u samim ciljevima umetnosti. Možda je trebalo ovu izložbu ranije da postavim, krajem devedesetih kada je Srbiji promenjen kontekst, kada joj je preusmerena energija na đubrišta, otpade i buvlje pijace da se umesto iz stvarnosti napaja sentimentima prošlosti ili njenim otpacima.
Na izložbi je u Beogradu prvi put predstavljena skulptura „Pahomije u zoni sumraka“ Živka Grozdanića Gere koja je svojevremeno izazvala totalni skandal. Komentarišući Gerine skulpture, Dragan Papić je lucidno primetio da se u njima pojavljuje „višak značenja“.
- Sam Papić je sklon da proizvodi višak značenja. On sve tretira kao delo otvoreno za beskrajno asociranje. Ali to je princip njegovog rada koji on sada primenjuje na druge. Bojim se da je taj princip ćorsokak, da je to onaj princip koji se zaglavio u Pikasovoj „Bičjoj glavi“. Svako može da sedi, pretura po stvarima na đubrištu ili da poput Leonarda da Vinčija gleda u šare na zidu ili oblake i da beskrajno asocira. Ali to je kraj, taj princip nema izlaz, on ne proizvodi ništa sem ličnog zadovoljstva i neke estetike. On ne proizvodi niti istoriju niti politiku. Što se tiče Grozdanića Gere, on veoma jasno, što ne dozvoljava beskrajno asociranje, ukazuje na jedan problem koji društvo u svojoj nezrelosti gura pod tepih. U širem smislu, Grozdanić se već dugo vremena bavi klerikalizacijom društva i patologijama koje proizilaze iz delanja crkve koja su na ivici zakona, etike i samih pravoslavnih kanona. Dakle, umetnik preuzima one vrste govora za koje društvo nije sposobno. Umetnik ide uvek ispred društva. On je počeo taj duel sa crkvom preuzimanjem Katelanovog rada „Nona ora“ naslovljenim sada kao „Meteorska kiša“ sa namerama da otvori društveni dijalog na temu aproprijacije u umetnosti, klerikalizacije društva u političkom smislu. No, naše društvo nije spremno na dijalog. Sem jednog teksta u NIN-u, koji nije analitičke prirode, već partijske i Papićevog svakako lucidnog komentara, nisu se desili ozbiljniji društveni efekti. Šta to znači? Pa to samo znači da se većina stvari u našem društvu dešava tajno, izvan javnosti i u nekim krajnje bizarnim konstelacijama o kojima govori i oslobađanje Pahomija od optužbi za pedofiliju, iako je delikt dokazan.
Jedan deo upravnog odbora ULUS-a se ogradio od vaše izložbe. Imate li komentar na ovo distanciranje?
- Ako sam ja, kao kustos ove izložbe, dobio termin u galeriji ULUS, onda sam potpuno odgovoran za koncept izložbe i izbor dela koja izlažem. Sada kao da je ponovo 1946. te se pojedinim članovima odbora i saveta mora pojedinačno objašnjavati šta koji rad znači. Pričali su mi da su posle Drugog svetskog rata umetnici morali nadležnim komesarima objašnjavati šta su hteli da kažu svojim radovima pre nego što bi se izložba uopšte otvorila za javnost. A reakcije komesara su bile tipa „pa dobro, druže, zar boje nisu mogle biti svetlije, radosnije... u skladu sa duhom naše socijalističke obnove i izgradnje“... Da li sada treba da očekujemo, s obzirom na klerikalizaciju društva, da nas popovi postroje ispred radova i dele packe što nismo uneli dovoljno Hrista u redimejdove? Zanimljiv je stav nekih članova upravnog odbora ULUS-a koji su se ogradili od rada „Pahomije na bulevaru sumraka“. Za mene je nepojmljivo to zatvaranje očiju pred istinom. Očigledno je, na osnovu niza simptoma, da je crkva danas jedna od naproblematičnijih organizacija kod nas. Meni se dešava da umetnik koji će izlagati posle mene dovodi popa da osveti galeriju ULUS.
