Izvor: Blic, 28.Sep.2009, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umetnost koja se meri kilometrima
Iako je kermes sa otvaranja (6. juna) odavno zaboravljen, Bijenale umetnosti u Veneciji (traje do 22. novembra) ne prestaje da privlači pažnju publike. Prema informaciji iz „Presa", do sredine septembra izbrojano je 210. 000 posetilaca. Da li je tradicija obilaska Venecije u toku leta toliko snažno ucrtana u naše gene da joj je Bijenale samo dodatna injekcija ili je, pak, reč o upornom traganju globtrotera za novim, drugačijim, provokativnijim umetničkim izazovima koje eventualno >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << mogu naći u centralnom i nacionalnim paviljonima čuvenih Đardina?
Sama Venecija, kao kulturni dragulj na vodi, čarobna po suncu a jezivo hladna kada se spoje nebo i more, svoju ulogu turističke letnje meke uporno čuva, dobrim delom zahvaljujući i likovnoj smotri ove godine 53. po redu. Njen selektor je Danijel Birnbaum, od 2001. rektor Državne škole u Frankfurtu na Majni.
Ambijentalne instalacije, video art, multimedijalni procesi, umetnička dela razasuta u prostoru, skulpture na prvi pogled bez ikakvog smisla u novim materijalima, ali i postepeno promaljanje slike i crteža (u Crnogorskom paviljonu u palati „Zorzi" izložena su dela Dada Đurića) - sve to čine Bijenale i ove godine primamljivim kulturnim događajem. Danijel Birnbaum, najmlađi umetnički direktor do sada, svoju koncepciju nazvao je „Fare mondi" („Praviti svetove"), što uopšteno govoreći uvek i čini. Njegov izbor, međutim, trebalo bi da znači da se odlučio za stvaraoce koji eksperimentišu na granici realnog, filtriranog jezikom fantazije. Njegova poruka ukratko glasi: „Gledajte kako se svet pred vašim očima menja". U kreativnim procesima učestvuje ove godine 90 umetnika iz čitavog sveta. Pažnju vašeg izveštača privuklo je nekoliko drugačijih od ostalih, uz dva prateća događaja koja su, možda i na sreću posetilaca, pala u isto vreme. To je, najpre, novi centar za savremenu umetnost, preko puta Đardina, otvoren u nekadašnjoj zgradi carinarnice koju je rekonstruisao čuveni arh. Tadao Ando (nenametljivo a funkcionalno; cena arhitektonske intervencije iznosila je 20 miliona dolara) za kolekciju savremene umetnosti Fransoa Pinoa (supruga Salme Hajek). I, podjednako važna, reprezentativna izložba italijanskog futurizma koji ove godine obeležava jubilej. Naime, reč je o decenijskom zalaganju domaćih istoričara umetnosti da se ovom originalnom pravcu s početka XX veka pripiše dostojna svetska pažnja. (Na svoju nesreću, italijanski futurizam se rodio onda kada su u Evropi nicali brojni „izmi", pa svoje mesto nikako da nađe među najbitnijima.) Tako su Veneciji, kao gradu muzeju, dodati novi kilometri umetnosti...
Ako naziv centralne izložbe na Bijenalu „Praviti svetove" uzmemo kao polazište svega viđenog na likovnoj mostri, neminovno dolazimo do nekolicine umetnika bitnih za ovu priču. Oni bi trebalo da nam uliju nadu u neki novi početak, najpre u životu, a samim tim i u stvaranju.
Na samom ulazu u Đardine postavljen je „spomenik" od aluminijuma, čelika i neona, danas nezaobilaznog kineskog umetnika Šen Zena, koji poručuje da jedino poštovanje ljudskih prava vodi ka boljoj budućnosti. Argentinac Tomas Saračeno čija instalacija aludira namerno na paukovu mrežu iz koje je nemoguće lako se izvući, pandan je rajskom vrtu Šveđanke Natali Đuberg u kojem je sve što bi trebalo da bude prirodno, zapravo lažno. Zanimljiva, gotovo morbidna instalacija sa cvetovima koji maltene zastrašuju. Toba Kedor iz daleke Australije izložio je nekoliko pravih crteža na papiru, grafitom, koji predstavljaju prozor, list, drvo. Ko bi još očekivao da će se na Bijenalu naći crtež, ali eto ovog puta se i to desilo, što bi mogao da bude dobar znak. Mađar Peter Forgas u radu „S vremenom" analizira ljudski lik koji se pomera ka gledaocu, počev od Rembrantovog autoportreta kako bi nam pokazao da oko može biti i te kako neobazrivo i površno, što uglavnom i jeste, pa mu zapažanja promiču... Amerikanac Brus Nauman, dobitnik je „Zlatnog lava" za najbolju izložbu, „Troglavu fontanu", u Američkom paviljonu na kojem lepo „zvuče" reči ispisane fluorescentnim slovima, kao što su „Sreća, odmerenost, pravda..." Za moto Poljskog paviljona posvećenog večitim izbeglicama i njihovim „nevidljivim" životima kroz rad Kšištofa Vodickog „Gosti", uzet je citat Hane Arent iz 1943. „Emigranti progonjeni iz zemlje u zemlju jesu avangarda svoga naroda". Instalacija napukle kuće kao mesta koje se izgubilo u našim životima, u Danskom paviljonu, delo je, pak, grupe „Collectors".
Kafeterija (čiji je umetnički naziv „Ono što voliš dovešće te i do suza!") koju je specijalno za ovogodišnji Bijenale dizajnirao Tobajas Rehberger (osvojio je gran pri za najboljeg umetnika), namenjena „bijanalcima" koji ne štede svoje vreme da obiđu sve nacionalne postavke, pleni kao internacionalno mesto. U njemu se spontano, uz osveženje, gubi svaki vid nostalgije, čak i one koju neminovno ponesete izlazeći iz Egipatskog paviljona, u kojem skulpture Adela el Salvija i Amada Askalanija aludiraju na mumije.
Bez obzira što u likovnom smislu u radu Joko Ono, koja je dobila „Zlatnog lava" za životno delo zajedno sa Džonom Baldasarijem (oslikao fasadu Centralnog paviljona u plavo nazvavši svoju intervenciju „Okean i sunce"), nema ničega osim reči upotrebljenih kao izvorni instrument za lične citate, ono što njima saopštava poučno je za svakodnevicu. Joko Ono piše: „Nastoj da ne kažeš ništa negativno tri dana, potom 45 dana, najzad tri meseca; Videćeš šta će ti se desiti." Tek kad se njen recept prihvati, mogu se praviti novi, bolji svetovi...
Ćebad od ljudske kose
Uz „Toplinu" (ćebad od ljudske kose čiji se kvadrat prodaje po sto evra) Zorana Todorovića i video rad „Katarine Zdjelar" pod nazivom „Ako mi oduzmeš glas, šta će mi ostati", priča o današnjici i svim njenim aspektima viđenim očima umetnika pojačava realnost onakvu kakva jeste ne baš s mnogo izgleda da nam ukaže na nove svetove koje treba kreirati.
.jpg)
