Izvor: Politika, 23.Dec.2012, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umetnost je uvek režirana
Socijalistička Jugoslavija imala je idealitet da se umetnički takmiči sa Amerikom
„Ukidanje jevrejske kulture i umetnosti”, „Partizanski film/crveni vestern”, „Jugoslovenski mjuzikl”, „Uloga RadioBeograda i PGP RTB-a u razvoju rok muzike” ili „Egzotični kodovi u socijalističkoj oficijelnoj modi”. Ako pred sobom imate pomenute intrigantne naslove, na koju vas literaturu asociraju? Iako je odgovor neočekivan, reč je o drugom tomu dela „Istorija umetnosti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Srbiji XX veka” (izdavač „Orion art”), koji se bavi realizmima i modernizmima oko hladnog rata, a čiji je idejni tvorac i urednik Miško Šuvaković. Ambiciozan poduhvat zapravo je istorija umetnosti kao istorija kulture, koja umetnička dela ne posmatra iz aspekta hronologije ili tehnike stvaralaštva već ih kontekstualizuje, imajući u vidu regionalne, internacionalne i globalne umetničke, kulturalne i društvene teorijske prakse. Delo je namenjeno širokoj čitalačkoj publici, prijemčivo je pisano, a dijapazon autora kreće se od priznatih imena pa do mladih snaga, ljudi koji su se na svojim doktorskim studijama bavili temama koje knjiga analizira. Treba dodati još jedan poseban kvalitet – postojanje dva paralelna teksta, jedan je verbalni a drugi vizuelni.
Kada se kaže istorija umetnosti obično se misli na slikarstvo, možda i na arhitekturu. Ovo je, čini se, prvo delo koje u sebi sadrži i druge umetnosti: filmsku, muzičku, pozorišnu...
Ovakva knjiga do sada nije postojala. Mi uglavnom znamo šta je neki umetnik radio, a pravo je pitanje kada i gde se to desilo. Želeli smo da pokažemo kako se u određenim vremenskim i kulturalnim kontekstima povezuju različite umetnosti. Autori knjige bazično ne polaze iz istorijskih nauka već iz teorijskih, a to je ono što se danas u svetu zove nova istorija umetnosti, nastala u Velikoj Britaniji tokom devedesetih. Reč je o uvođenju studija kulture, politike i svakodnevnog života u polje istorije umetnosti. Drugim rečima – ne proučavati umetnost na velikim remek-delima već se bazirati na odnosu dela, vremena i politike u kojem je nastalo. I to ne samo u pogledu jedne kulture koja je srpska, već i u odnosu na mnogostrukost nacionalnih kultura koje žive na našem prostoru – mađarske, jevrejske, nemačke, albanske, romske.
Naslovi sa kojima se susreće čitalac gotovo da mame, ukazuju na jedan nov, primamljiv način čitanja stvaralaštva i perioda u kojem je nastalo. Verujem da to nije slučajno?
Na jednom nivou reč je o temama koje su same po sebi intrigantne pa će svakako zanimati ne samo profesionalce već i sve nas koji smo u to vreme živeli, pogotovo one koji nisu tada ni bili rođeni. Zašto smo gledali seriju „Otpisani”, zašto smo slušali partizansku simfonijsku muziku ili šta se desilo sa jevrejskom kulturom na ovim prostorima, zašto je nestala? Zašto se jedna predstava – „Čekajući Godoa” – otkazuje u zvaničnom, držanom pozorištu a zatim se odigrava u ateljeu slikara Miće Popovića, gde dolaze svi oni političari koji su učestvovali u zabranjivanju predstave? Davanje odgovora na ova i još mnoga pitanja bio je izazov ove knjige. Nije reč samo o pisanju o samoj autonomnoj dimenziji umetnosti već je pitanje šta se dešava ako mi posmatramo jednu izložbu ne samo kao skup izuzetnih dela već kao simptom političkih i kulturalnih procesa u jednom društvu.
Koje bi izuzetne pojedince trebalo posebno pomenuti?
Takvih je dosta. Recimo, umetnik koji je meni bio dosta dalek, iako sam ga poznavao kad sam bio mali – Mića Popović. Kad sam složio ovu knjigu video sam da je on, zapravo, jedna od najznačajnijih figura. Učestvovao je u odvajanju od socijalističkog realizma sa Zadarskom grupom, kao slikar uticao je na pojavu prvog teatra apsurda, snimao je filmove koji su problematizovali odnos partizana i četnika, sa enformelom je došao u jednu od najradikalnijih formi slikarskog eksperimenta, da bi kasnije počeo da se bavi odlaskom naših radnika u Nemačku ili da stvara ikone novog nacionalističkog talasa. Tu su, potom, Ivan Meštrović, koji je bio važan posebno za razvoj umetnosti u Beogradu, zatim Petar Dobrović, koji je gotovo anticipirao događaje koji će se zbiti u ratu slikajući vešanja, kao i Bogdan Šuput. Zatim veliki majstori Đorđe Andrejević Kun, Petar Lubarda i Pavle Vasić. Postoji i veoma bitan fenomen – prvi talas ženske umetnosti, koju predvode Olga Jevrić, Olga Jančić i Ana Bešlić. Možda najznačajniji muzej tog doba jeste Palata Srbija, u kojoj se nalaze dela koja je država naručila od velikih modernističkih slikara, a koji su tada prvi put imali priliku da rade slike u velikom, američkom formatu.
Šta je karakteristika našeg stvaralaštva u tom hladnoratovskom dobu?
Bitno je pomenuti sukob između modernizma i antimodernizma, između socijalističkog estetizma, koji je projektovao ideju modernizma u doba socijalizma i Mediale, koja se zalagala za antimodernizam, koja je kroz kritiku modernog slikarstva i žudnju za povratkom renesansi zapravo sprovodila kritiku modernosti. Socijalistička Jugoslavija uvek je imala idealitet da se umetnički takmiči sa Amerikom, to je nešto što je ostalo do danas, o čemu je pisao Oto Bihalji Merin. Umetnost je bila suštinski povezana sa kulturalnim politikama zemlje. To znači da je država režirala umetničku scenu. Bojim se da nju uvek neko režira, da nema slobodne, idealne umetnosti.
Pored svega o čemu ste govorili, bitno je istaći da autori tekstova zaista pripadaju različitim generacijama.
Na doktorskim studijama predajem interdisciplinarne studije teorije umetnosti i medija. Dakle, imao sam priliku da upoznam potencijalne pisce. Svakako je dragoceno imati imena kao što su Ješa Denegri ili Milanka Todić, sa jedne, i mlade autore, kao što su Bojana Matejić, Rade Pantić, sa druge strane. Za ove mlađe socijalističko vreme je istorija koju bi ponovo trebalo preispitivati. Njihova vizura svakako je posebna, pogotovo jer pišu sa jedne distance, analiziraju doba u kojem nisu živeli a koje je u poslednje vreme veoma zanimljivo i baštini se godinama na brojnim postavkama. Poslednja takva postavka u nizu jeste ova koja traje u Muzeju istorije Jugoslavije.
Milica Dimitrijević
objavljeno: 23.12.2012
