Izvor: Politika, 17.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umetnost je egoistična
Stvaram za sebe. – Kao kad kuvate kafu pa vam kažu – kuvaj kao za sebe
Slikar Bora Iljovski ne voli da daje intervjue. Šteta. Ima mnogo toga da kaže. O svom detinjstvu koje je započelo u Egejskoj Makedoniji, gde je rođen 1942. kada ga je baba zbog građanskog rata u Grčkoj i mogućih problema s vlastima prekrstila u Periklis Iljopulos, o boravku u Poljskoj, o mladićkim godinama u Beogradu, Likovnoj akademiji, džezu koji ga je pokretao, Parizu koji ga je razočarao... >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Bora Iljovski živi i stvara u stanu-ateljeu u Zemunu. Tu se preselio nakon što je srušen atelje u Ulici Strahinjića bana na Dorćolu, gde je, kao što kaže, imao najbolje uslove za rad. Mir, tišinu, debele zidove...
– Ovde se sve čuje. A meni to smeta. Evo, kao što vidite, nemam ni televizor u kući, radio uključim ponekad. Meni je za rad potreban materijal, a to podrazumeva pre svega prostor. Potrebna mi je tišina, beli zidovi, distanca i svetlost. Tek onda dolaze olovka, gumica i boja. Jednom je na Dorćolu osvanuo grafit: "Mrzim tišinu i mrzim belo". A to je baš ono što ja volim – kaže slikar.
Umetničku darovitost Bore Iljovskog prepoznali su još učitelji u Poljskoj, gde je kao izbeglica iz Grčke živeo od sedme do 14. godine.
– Voleo sam da radim sve što i druga deca. Voleo sam da se klizam na ledu iako sam bio dete s juga. Na samom početku smestili su nas u neki mračan gradić blizu Baltika. Sećam se, temperatura se spuštala do minus 30 stepeni. Posle smo se opet selili iz grada u grad. Govorili smo poljski bolje od Poljaka. Učitelji su u školi govorili da sam nadaren za umetnost. Po dolasku u Beograd upisao sam se u umetničku školu u Šumatovačkoj, a onda pokušao na Likovnoj akademiji. I naravno, kao i većini, prvi put mi nije uspelo. Ni meni, ni mojoj generaciji, među kojima su Duško Otašević, ili pokojni Stevan Knežević. Ali, nisam se mnogo uznemirio što se nisam odmah upisao. To se tada dešavalo. Profesor mi je bio Đorđe Bošan, ali ne mogu reći da je on mnogo uticao na mene. Uticalo je druženje sa drugarima iz klase, odlazak na fantastične džez koncerte... Ljudi su voleli da imaju neki autoritet, nekog tatu, a mi smo bežali od toga. Bili smo "uličari", ali savršeno smo funkcionisali. Kolege sa istorije umetnosti su nam govorile: "Pa vi sve znate". Odlazili smo da gledamo filmove i, naravno, na džez. Tada su u Beogradu svirali fantastični muzičari. Kao da smo u Americi. E, to je bila prava škola. Uživao sam gledajući instrumente, to je bila prava likovnost. I muzičare. Sećam se svirke Čarlsa Mingasa. Kada ga je jedan momak u pet ujutru pitao kako treba svirati, ovaj mu je odgovorio: "Momak, treba svirati onako kako ne treba". Pa valjda je taj momak to dobro razumeo – seća se Iljovski.
Po završetku studija Iljovski je, kao i ostali studenti, dobio nagradnu ekskurziju u Moskvu. Ali, pasoš mu je vraćen, opet zbog porekla, mesta rođenja... Zainatio se i krenuo u Pariz sa piscem Momom Dimićem koga zna još iz škole "Marija Bursać" na Zvezdari...
– Krenuli smo, onako, sami autobusom. Momin otac je tada radio nešto u industriji Gavrilovića i "naoružali" smo se salamama i kobasicama. Sve smo pojeli do granice, a posle samo što nismo crkli od gladi... Moma je posle spavao kod nekih rođaka, a ja onako... sa hipicima. Još tada sam se razočarao u Pariz. Bio mi je pomalo kič – seća se.
Bora Iljovski, kao i većina umetnika, ne voli da se njegova umetnost svrstava u pojedine pravce. Kaže da ne pravi neku realnu sliku. Samo tako misli. Sve počinje negde spolja. Kad izađe, širom otvori oči. Posmatra ljude, stvari, osluškuje. To je materijal koji se u umetniku skupi ko zna gde, a atelje je samo radni prostor.
– Svaki umetnik će vam reći da se bavi svojom slikom. Stvarate za sebe, a šta će drugi videti, o tome mi ne razmišljamo. Ima jedna pričica kada je kod Matisa došla neka žena, onako neugledna iz naroda, on je počeo da je slika. Neko je prokomentarisao da lik na platnu ne liči na ženu, a Matis je odgovorio: "Ko vam je rekao da ja slikam ženu. Ja slikam sliku". Umetnost je egoistična pojava. Sve što sam radio, radio sam za sebe. I one akcije sa trakama koje sam 70-ih izvodio u svom ateljeu radio sam zbog sebe. To je kao kad kuvate kafu. Uglavnom vam gost kaže da skuvate kao što biste skuvali za sebe. Tako je i sa umetnošću – kaže slikar.
Na platnima Bore Iljovskog u koloritnoj geometriji prepoznaje se ono što je slikar video. To su potvrdili i stanovnici jednog mesta na Kanarima, gde je Iljovski sa još nekoliko umetnika pre nekoliko godina boravio:
– Seli smo u jednu kafanicu koja je baš imala odgovarajući naziv "Casa Creativa". Tu, pored mora, bila je plantaža banana i jedna ljubičasta apoteka. Ja sam rekao da ću sada da naslikam ovaj pejzaž. Svi su se malo začudili, znajući da inače ne slikam pejzaž na način na koji je to uobičajeno. I nisam. Naslikao sam po svome. Moje oblike i boje. A onda su sliku videli neki starosedeoci i rekli: "Pa to je tamo kod ljubičaste apoteke!" – kaže Bora Iljovski i dodaje:
– Kad slikam, nikad nemam plan. Umetnost je avantura. Ko zna šta sve može da se desi. Planovi su za političare. Nisu za umetnike.
Marija Đorđević
[objavljeno: 17.01.2007.]
