Izvor: Politika, 17.Dec.2008, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umetnost i bolest
Knjiga Živka Brkovića „Šumanović – umetnik i ludilo” u izdanju Muzeja savremene umetnosti Vojvodine analizira tešku psihičku borbu istaknutog srpskog slikara
Knjiga Živka Brkovića, „Šumanović – umetnik i ludilo” bavi se likom i delom jednog od naših najvećih slikara na, najblaže rečeno, kontroverzan način. Autor u knjizi dokazuje kako je teška progresivna psihička bolest presudno uticala na snažan stvaralački zanos i variranje u kvalitetu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << slika Save Šumanovića.
Analizirajući pisma koja je Šumanović slao porodici i prijateljima, pre svega pesniku Rastku Petroviću, Brković je utvrdio da je čuveni umetnik iz Šida patio od teškog Edipovog kompleksa i paranoje. U našoj stručnoj javnosti, ova knjiga je naišla na žestok otpor.
Živko Brković kaže da je na opsežnom istraživanju psihičkog oboljenja Šumanovića radio deset godina, bazirajući ga na savremenim psihoanalitičkim istraživanjima moderne umetnosti.
– U Šumanovićevim pismima jasno se vidi težak psihički poremećaj. Njegove rečenice duge su i po nekoliko strana, bez ikakvih znakova interpunkcije; u jednoj od njih pominje da piše iz „Tutankamonove grobnice”, a na jednom mestu navodi i da je izmislio avion i detaljno opisuje kako mu je taj izum ukraden, zbog čega planira da se osveti – objašnjava Brković.
Po Brkoviću, najočigledniji primeri Šumanovićevog ludila mogu se naći u njegovim pismima prijatelju Rastku Petroviću. Od izjava velikog poštovanja i ljubavi („Rastko, suviše je boli oko mene, nesreća iskače iz mene" ja vas ljubim, ljubim vaše ruke koje voljah”), do otvorene mržnje i gneva („Mora da vas je rodila kobila a ne žena" đubre jedno, doći ćete vi mojih šaka kad-tad"smradu mog života lopove mojih godina”).
– Postoje dve vrste paranoičnih umetnika. Oni koji u nastupu bolesti ne rade ništa, praktično vegetiraju, i oni koji rade neumorno. Šumanović je spadao u ovu drugu grupu – govori Brković. Međutim, Brković tvrdi da je stvaralaštvo u trenucima psihoze kod Šumanovića znatno slabijeg kvaliteta, a Brković taj period Šumanovićevog rada naziva „infantilističkim periodom”.
– U periodima ludila, Šumanovićeve slike izgledaju kao da ih je stvarao naivni umetnik, to su često jednostavni portreti ili idilični pejzaži male umetničke vrednosti – tvrdi Brković.
Pored paranoje, Brković u knjizi opisuje i druge psihičke probleme, kao što je hipohondrija, preosetljivost na kritike, sklonost ka proricanju (Šumanović je „predvideo” godinu ubistva kralja Aleksandra i godinu sopstvene smrti), konflikti sa okolinom i samooptuživanje.
Psihoanalitički pristup analizi dela Save Šumanovića podržali su u recenzijama Nikola Milošević, Ješa Denegri i Žarko Trebješanin, ali, Brković ističe da je za domaću javnost proučavanje života umetnika i dalje tabu. Posle objavljivanja knjige, ove godine je trebalo da u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, koji je i njen izdavač, bude održana izložba dela i pisama Save Šumanovića. Galerija Save Šumanovića u Šidu odbila je da pozajmi slike, sa objašnjenjem da ne prihvata tu vrstu analize.
– Odbijeni smo pod obrazloženjem da oni neće dozvoliti da od Šumanovića pravimo ludaka. Uopšte, u Srbiji postoji velika sklonost ka idealizaciji umetnika. Sa jednim našim stručnjakom sam razgovarao o tome i on je rekao da je nedopustivo da Šumanović bude blaćen. Kada sam ga pitao kako je moguće da se o Vinsentu Van Gogu zna sve, takoreći i broj cipela koje je nosio, on mi je odgovorio: „Pa, drugo je Van Gog”. A ja smatram da je onda Sava Šumanović, što se nas tiče, na prvom mestu – ističe Brković.
Živko Brković podvlači da nije imao nameru da dovede u pitanje delo velikog umetnika, nego da na svetlost iznese njegovu psihičku borbu koja je do sada bila tabuizirana.
Sava Šumanović rođen je 22. januara 1896. godine u Vinkovcima, u imućnoj porodici. U Šidu završava osnovnu školu, a zatim odlazi u Zemun, gde upisuje realnu gimnaziju. Po završetku gimnazije, saopštava roditeljima da želi da se bavi slikarstvom. Posle toga odlazi u Zagreb, gde uči za slikara i ostvaruje veliko prijateljstvo sa Antonijom Koščević, vajarkom. U Zagrebu je imao i prvu izložbu pejzaža. Godine 1920. odlazi u Pariz u kojem se sprijateljio sa Rastkom Petrovićem i drugim avangardnim umetnicima. U početku dobija loše kritike, ali posle čuvene slike „Doručak na travi” dobija pozitivne komentare i stiče slavu. Sve do 1929. godine, Šumanović nailazi na osporavanja i hvale u Francuskoj, da bi se 1930. godine trajno nastanio u Šidu. Kratko vreme provodi u voždovačkom sanatorijumu i prijateljuje sa doktorom Vojom Arnovljevićem, kome će napisati mnoga pisma. Intenzivno radi i dobija odlične kritike u zemlji. Svoj stil je nazivao „kako znam i umem”, a njegovo stvaralaštvo se kreće od kubizma, preko poetskog realizma do umerenog ekspresionizma. Dana 28. avgusta 1942. godine Savu Šumanovića, sa još 150 Srba iz Šida, uhapsile su ustaške vlasti Nezavisne Države Hrvatske. Streljan je sa svojim sugrađanima i sahranjen u masovnoj grobnici.
Stanko Stamenković
[objavljeno: 17/12/2008]
.jpg)
