Izvor: Blic, 09.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umetnost do gole kože
Umetnost do gole kože
Ovo što vidite na fotografiji (koja prati tekst) nije senka umetnika već njegova koža upravo izložena u galeriji Kulturnog centra Beograd. Izlagač je vajar Radoš Antonijević, asistent na Fakultetu likovnih umetnosti, a njegovu 'odranu' kožu možete videti do 19. februara.
Radoš Antonijević se zapravo igra sa simbolikom sopstvene kože. Kako? Najpre skine kalup: pripremi svoje telo kao kod kozmetičara, depilira ga, dobro zamasti, i onda >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pravi svoj otisak u gipsu. Potom silikonsku gumu razmaže po površini modela, guma se vulkanizira na sobnoj temperaturu, tj. stegne, i na kraju boji.
- Kao vajara zanimalo me je da ogolim volumen, da vidim kako površina deluje bez unutrašnje konstrukcije. Pošto sam sam sebi najbliži, sa sebe skidam površinu. Kad to učinim, moj gest više nije samo gest, on ulazi u sferu ideja - mene kao čoveka, mene kao umetnika... Moj rad 'Koža umetnika' ostaje otvoren za razna tumačenja - objašnjava vajar.
Antonijević pre svega traga za uzbudljivom predstavom bazičnih ideja čoveka u društvu, shvatanja samog sebe i, naravno, sveta. Svet je šator (takođe izložen) od zemljopisnih karata - čovekovo stanište. Njegovim rečima: 'Svet je šator, a koža - to sam ja!'
Predstavljanje svoje kože nije novo u umetnosti. Bavio se time, recimo, Mikelanđelo. Na fresci u Sikstinskoj kapeli vidi se Sveti Vartolomej (mučenik koji je živ odran) sa kožom na kojoj je, navodno, Mikelanđelo otisnuo svoj lik.
- Bez obzira na to što je reč o pretpostavci - kaže Antonijević - meni je ona bila podsticaj da razmišljam o mestu umetnika u društvu od renesanse naovamo. Zašto bi Mikelanđelo baš svoj lik prikazao na koži. Šta je time hteo da kaže. Da li se i on kao mi (umetnici danas) osećao odranim! U savremenoj terminologiji, naučno definisanoj, kaže se eksploatisani. Govorim iz svog ugla, mada je umetnost samo jedno polje za eksploataciju. Ja iz svoje kože ne mogu da izađem. Ne znam kakva je moja budućnost: da li ću drati kožu na šiljak, koliko puta ću morati da je menjam, da li ću menjajući svoju kožu ostati isti u dubini duše? Pa čak ne znam ni da li mogu tako sebe da popravim! Mnoga se pitanja tako otvaraju, zato su moje skulpture samo vajarski esej kroz koji bolje razumem sebe.
Bruseći svoja razmišljanja, Radoš, nažalost, retko može sebi da priušti komad skupocenog drveta ili kamena. I ne razmišlja o kupovini balvana koji basnoslovno košta. Njegovi radovi otkrivaju i njegov materijalni status koji ne želi da prikrije.
- Treba da se vidi da sam siromašan umetnik koji radi sa jeftinim materijalom. Čak i da kojim slučajem izradim skulpturu u kamenu, gde bih je držao, kome bih je prodao, poklonio! Ja sam ogledalo novog trenda socijalnog raslojavanja koje glasi: nema više podele na istok i zapad, imamo sever i jug, ili određenije, zlatni milion i ostale. Među zlatnima ima par umetnika, ali ja ne maštam da im se pridružim jer smatram da umetnost mora biti živa, odnosno životna da bi bila realna, a realna je samo ako je moj odraz - ili moja odrana koža!
Zato je sasvim logično što Radoš više drži do ideje nego do realizacije. Materijalizacija samo potvrđuje njegovu ideju. Nova - koju nam otkriva - još je realističnija. Inspiraciju je našao u Brojgelovoj grafici na kojoj dva muškarca posmatraju kako iz utrobe velike ribe koju su ribari rasporili izlazi mnoštvo malih koje ponovo proždiru veće. Stariji pokazuje mlađem kako velike ribe gutaju male. Tako je oduvek i svuda, u renesansi i danas. Gola istina - opšte prihvaćena i svima razumljiva. Zato joj Radoš ništa neće ni oduzeti ni dodati izvodeći je u poliesteru ili, možda, u terakoti.
Milena Marjanović
