Izvor: Vesti-online.com, 18.Avg.2015, 09:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Umetnošću protiv industrije mržnje

Ni afera oko ukidanja mjuzikla "Koštana" na daskama Pozorišta na Terazijama nije uzdrmala Kokana Mladenovića, koji nastavlja da radi punom parom. Njegove predstave nailaze na oduševljenje publike širom regiona. Predstava "Dogvil" nedavno je zatvorila Grad teatar u Budvi.

- Grad Dogvil je, živeći u izolaciji, izgradio svoja pravila i u njemu su se razvile neke posebne vrste ljudi, koje postoje samo u malim, zatvorenim sredinama. Interes tih ljudi je da Dogvil nikada ne postane >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << deo nekog šireg prostora, jer će ta promena obesmisliti njihovu važnost, moć i vrednost koja postoji samo unutar izolovanog sveta Dogvila. Dogvil ne prašta različitost i surovo će se osvetiti svakom ko pomisli da bilo šta promeni u toj palanačkoj idili. Mi živimo takođe kao ljudi iz Dogvila, živimo izolovano više od 20 godina. Sankcije, ratovi. Mi smo jednog trenutka izašli iz tog velikog puta, velikog sveta i krenuli stranputicom - kaže Kokan Mladenović.

I predstava "Zbogom SFRJ" naišla je na lep prijem širom regiona.

- Predstava se igrala u Ateljeu 212 i u regionu i više se ne igra, kao što se sve moje uglavnom više ne igra osim mjuzikala. Bazirana je na filmu "Gud baj Lenjin", koji je svojevremeno napravio veliki uspeh. Želja je bila da se pozabavimo fenomenom Jugoslavije, koja je za mnoge od nas još uvek živa. Meni je karijera omogućila da živim u zemlji u kojoj sam se rodio, a to je Jugoslavija. Ja volim da Jugoslaviju doživljavam svojom zemljom, iz milion razloga, bila je izuzetno progresivna zemlja, bila je proevropska unija pre EU, imala ravnopravne narode, religije, jednu valutu, jedno tržište... Da je bilo pameti, danas bismo bili uveliko u jednoj Evropi i progresivniji nego što jesmo. U ovim malim državama koje smo napravili raspadom Jugoslavije, razvijaju se posebne endemske vrste, kao Galapagos pre dolaska Darvina. Sami smo sebi dovoljni, svi čuvamo svoje teritorije, ne mešamo se sa drugima. To vodi u ozbiljne devijacije. I mi plaćamo upravo cenu tih devijacija. Naša deca ne znaju ništa lepo o susedima, učimo samo da mrzimo. Uložili smo mnogo u tu industriju mržnje, rata, estrade, ali nismo uložili ništa da učimo decu da narodi oko nas imaju divne umetnike, divne istorijske trenutke, mnogo toga lepog što treba da znamo o njima...

Vi ste rođeni u Nišu, kada ste poslednji put bili u Nišu sa predstavom?

- Igrali smo "Dogvil" proletos dvaput, a nešto i humanitarno. Niš volim iz intimnih razloga i volim te ljude, i volim taj optimizam tih ljudi koji žive veoma loše već jako dugo. Ali su i dalje vedri. Niš je jedan uništen grad. Čitav grad je baziran na industriji, mašinskoj, elektronskoj, duvanskoj. Sem duvanske industrije ne radi gotovo ništa. Taj grad je na pragu ogromne sirotinje.

Komad "Zoran Đinđić", za koji ste angažovali Olivera Frljića, slavnog pobunjenika iz regiona, napravila je mnogo buke...

- I brojne neprijatelje. Ona je gotovo isključivi razlog čitave afere i pobune Ateljea 212. Ta predstava je bila previše radikalna za zemlju u kojoj živimo. To je jedan pokušaj da se u jedan komad stave sve naše frustracije, ne samo sam čin egzekucije bivšeg premijera. Kako to da mi uvek, kad nam se nešto pojavi u istoriji prosperitetno, stanemo tome na put na radikalan način. Predstava se formalno nalazi na repertoaru Ateljea, ali ne igra se, ali se igra po međunarodnim festivalima, jer ima poziva. Tako da joj taj međunarodni uspeh veštački produžava život, ali mislim da će sa odigravanjem poslednjih festivala i ona otići u istoriju, jer taj novi Atelje 212 nema mnogo veze ni sa pozorištem, a kamoli sa angažovanjem pozorišta.

Od revolucije narod nema vajde

Nastavak na Vesti-online.com...