Izvor: Blic, 09.Jul.2011, 15:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umetnik koji sam sebi šapuće na uvo
BEOGRAD - Umetnik iz Australije Stelark bio je nedavno u Beogradu i predstavio svoj dosadašnji opus. Gostovao je u ITS umetničkom centru u Ritopeku koji vodi drugi konceptualni umetnik Dragan Ilić, čiji je cilj upravo predstavljanje radikalnih struja savremene vizuelne scene. Izlagali su zajedno - Stelark: „Cirkulirajuće meso: lešina, komatoze i himera”, a Ilić „Moje drugo sunce”.
Stelark je širom sveta poznat po tome što eksperimentiše s telom do neslućenih razmera, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << čak s njegovim organima - u cilju reprogramiranja tkiva. Zanimljivo je da Stelark ima trajni organski (i navodno funkcionalni) implant u ruci!
Zašto sve to čini?
„Ovo je vreme manipulisanja telom, mapiranja gena, spajanja neurona i upotrebe proteza. Ljudsko meso cirkuliše: razmenjuju se organi, prišivaju sa leševa. Leševi se mogu čuvati zauvek, tela u komi neograničeno održavati u životu. Himere se prave u epruvetama spajajući ljudske, životinjske i gene biljaka.”
Dakle, telo je objekat, i Stelark o njemu razmišlja bez predrasuda: njegova struktura se može menjati (čitaj razvijati), zahvaljujući tehnologijama - dizajnirati. Jer, naše telo je „biološki neadekvatno” za novo doba.
Za Stelarka, telo je bezlična, evolutivna, objektivna struktura. Uostalom, pošto ne trpi cenzuru u umetnosti, tvrdi da je „pravo svakog čoveka da radi sa svojim telom šta god želi”.
Pokret kome pripada zalaže se za spajanje umetnosti i nauke, Stelarkovim rečima: „Kad bi život stvarali samo naučnici, bio bi funkcionalan i siv.”
Da bi realizovao ekstremne testove sa svojim telom, ne pribegava nikakvim posebnim treninzima. S jednog eksperimenta prelazi u drugi, onda kada počne da oseća da njegovi performansi postaju predvidljivi. Kaže: „Prestajem da radim kad tehnike dobijaju više na važnosti nego kreativni impuls.”
Rezultat ovakvog odnosa prema umetničkom izražavanju i Stelarka i drugih bodi-artista i performera je poistovećivanje tela i umetničkog dela. Ukratko: umetnik je umetničko delo koje se menja od akcije do akcije, a dokument o performansima ostaje na foto ili video zapisu ili se stavlja na sajt. Na kraju, postavlja se pitanje šta je ljudsko u svemu tome.
Stelark i na to ima odgovor: Ako sedite s ugrađenim pejsmejkerom i veštačkim kukom ili nečim što vam omogućava funkciju bubrega, da li treba da vas smatram manje čovekom?
Ipak, kada je pre nekoliko godina dao da mu se nakalemi uvo od ljudske hrskavice na podlakticu, naravno u ime tehnološke umetnosti i „razvoja strukture tela”, neki hirurzi su postavili pitanje da li je takvu operaciju trebalo izvesti, budući da nije postojala klinička potreba za njom, dok su neki pacijenti koji su na sličan operativni zahvat pristali zbog defekta od rođenja, Stelarkov rad nazvali uvredljivim.
Ko je Stelark
Rođen je u Limasolu, na Kipru, kao Stelios Arkadiu. Emigrirao je u Australiju, gde i danas živi. Završio je dve akademije u Melburnu (za umetnost i dizajn i umetnost i tehnologiju), Internacionalnu školu u Jokahomi (odsek: umetnost i sociologija) i Univerzitetski koledž Balarat (odsek skulptura i crtanje).
Karijeru je započeo u vreme velikih promena na umetničkoj sceni krajem šezdesetih godina XX veka, kada je menjan jezik umetnosti. Ugrađuje senzorske čipove za aktiviranje ugrađenih organa, u performansima uspeva da stvori utisak levitacije vešajući svoje telo o čak 25 udica. Kritičari ga smatraju najznačajnijim bodi-bio-art perfomans umetnikom. Njegov kredo je: Umetnost iz sopstvenog iskustva. Malo je poznato da je 2007. već gostovao u Beogradu, na istom mestu, u Ritopeku.
Umetnički centar u Ritopeku
Novi umetnički prostor nadomak Beograda, u Ritopeku, zaživeo je upravo 2007. godine kada je u njemu gostovao, između ostalih, i Stelark. Kao takav, International test site i sam je deo umetničkog projekta Dragana Ilića namenjen podršci radikalnim eksperimentima u oblasti savremene umetnosti.
Pre nekoliko dana Ilić je, nastupajući sa Stelarkom, izveo performans "Moje drugo sunce”.
"Cela moja umetnička filozofija potiče od toga da se mi umetnici mučimo s prirodom. Ne verujem toliko prirodi koliko verujem da će inteligencija kad-tad uzeti prirodu pod svoje i početi da je kontroliše”, kaže Ilić.
