Izvor: B92, 31.Jan.2011, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umetnički film-oksimoron ili psovka
Svake godine na festivalu u Roterdamu možete videti barem jedan film koji će vas iznenaditi i naterati vas da ponovo dobro razmislite o mogućnostima filma, kao vizuelne ali istovremeno dramske i narativne umetnosti.
Film je umetnost, činjenica koja je davno dokazana i rasprava zatvorena, međutim, kakva bi umetnost film trebalo da bude, kao i šta su elementi koji pojedinačni film izdvajaju od hiljada drugih iz godišnje produkcije širom ove planete da se slobodno o njemu >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << može reći: "Da, to je umetničko delo..."?
Sigurno je da su gledaoci koji su izašli iz najstarijeg Roterdamskog bioskopa Luxor sa sinoćne projekcije filma Leha Majevskog "The Mill and the Cross” jednodušno bili ubeđeni da su videli pravo umetničko delo. Svetska premijera ovog filma bila je pre svega nekoliko dana na Sandens festivalu 27. januara tako de je sinoćna projekcija u "Luksoru" bila evropska premijera. Pre samog filma u bioskopu je održan uživo dug intervju sa slikarem i režiserom Majevskim, koji je sa velikom erudicijom i dosta pošalica opisao trogodišnji rad na snimanju ovog filma.
"The Mill and the Cross” je oživljavanje slike "Nošenje krsta", Pietra Brojgela Starijeg naslikane 1564. gde je scena raspeća hristovog smeštena u Flandriju pod španskom okupacijom. Film je istovremeno rekreacije dešavanje same slike, ekranizacija srednjovekovnih dramatizacija Hristovih muka (pasija) i priča o nastanku ovog slikarskog remek dela.
Majevski je uz upotrebu najnovije generacije CG tehnologije bukvalno stvorio (pre nego rekonstruisao) imaginarni pejzaž Flandrije koja stoji u ovoj slici predstavlja i svetu zemlju. Realne lokacije su snimane u Poljskoj, Češkoj Austriji i Novom Zelandu da bi zatim uz upotrebu softvera bile kombinovane sa glumcima koji su snimani u studiju ili na drugima lokacijam i komabinovane sa platnom koje je sam Majevski naslikao da bi imao pozadinu kakve se nalazi na Brojgelovoj slici. Mislim da do sada nije napravljen film u kome je tako uspešno likovni simbol oživljen i prenesen u dramsku formu.
Kao što je Brojgel oživeo raspeće i učinio ga živim simbolom za svoje sunarodnke u XV veku, tako je Majevski preko Brojgela oživeo raspeće i čitav niz drugih srednjovekovnih simbola, a u slici ih ima beskrajno mnogo, jer je ona poput Danteove Božnstvene komedije, omnipedijum, sadrži totalno umetnikovo znanje kao celokupno i znanje tog doba: to je Paideuma u smislu u kojem je reč koristio Oto Frobenius.
Glavna razlika između likovne umetničke forme i filma kao mešovite , pre svega likovne ali dramske i narativne je element vremena. Na slici je vreme zamrznuto, jedini upliv vremene u doživlja slike je kvalitet i kvantite ličnog vremena posmatrača slike. Na filmu je to drugačije, umetnik ima ograničeno vreme koje može da iskoristi da kaže đta ime ili oseća. Samim tim iako su nominalno prisutni, od preko 500 likova na slici za potrebe dramske radnje Majevski se odlučio da upotrebi tuce.
Od tog broja troje glavnih protagonista tumače Rutger Hauer, za koga je Majveski rekao jednostavno "On je Brojgel", Šarlota Rempling u ulozi Bogorodice i Majkl Jork-Nikolas Jonhelink, Brojgelov prijatelj i kolekcionar.
Pokušaji ukrštanja filma sa drugim vizuelnim umetnostima nisu retki, mada se nažalost uglavnom završe rezultatom koji je najlakše opisati angloskasonskom izrekom "shotgun wedding". Jedan raniji uspeli primer je bio film Erika Romera "Vojvoda i Engleskinja" koji je bio zasnovan na autobiografiji škotske aristokratkinje Grejs Eliot a gde su sve pozadine u eksterijerima bile urađene digitalno u stilu slika iz perioda francuske revolucije. S obziroma da je Majevski kao polazište imao jednu sliku o koj je trebalo napraviti priču jer su producenti prvobitno od njega tražili da režira dokumentarni film o nastanku ove slike, zadatak je bio kudikamo kompleksniji ali i ispunjen neograničenim mogućnostima.
Ovo je uspešan i kompleksan film kome pridev umetnički stoji ne kao psovka ili podrugivanje već kao dostojno podsećanje na moć i svrhu umetnosti, pre svega vizuelne.
Nadajmo se da je u sali bilo ljudi iz gradske vlade Roterdama. Nadajmo se da će i u Srbiji oni koji odlučuju o raspodeli novca za filmske projeket pogledati film Majevskog ali i onaj Vladimira Todorovića (Water Hands).
U ovom trenutku na polovini 40. izdanja roterdamskog festivala, Leh Majevski je definitivno dokazao da je moguć uspešan spoj filma ilikovne umetnosti, ali što je i još i važnije, da ne može svako da uspe u takvom pokušaju.
Majevskom je posle tri godine napornog rada najveća nagrada svakako zahvalnost publike roterdamskog festivala.
