Izvor: Politika, 26.Jun.2011, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umetnici rade ono što država neće
U neoliberalizmu kada se država povlači i ne da novac za škole, bolnice i kulturu, raste broj umetnika koji kroz neslužbene grupe preuzimaju ulogu institucija, kaže američki umetnik, pisac i profesor Gregori Šolet
Nikada kao u poslednjih 30 godina neoliberalizma nije bilo teže biti umetnik, i nikada nije bilo toliko umetnika i njihovih grupa. Umetnici danas jedva preživljavaju, ali ih je sve više jer osećaju potrebu da popune rupu koju je kapitalizam ostavio za sobom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kaže u razgovoru za „Politiku” Gregori Šolet, umetnik, pisac i profesor iz Njujorka.
Šolet je nedavno u Beogradu održao predavanje nadahnuto njegovom knjigom „Tamna materija: Umetnost i politika u vremenu preduzetničke kulture”. Posebno ga zanimaju neslužbene umetničke grupe i zapadna kultura u poslednjih trideset godina, kako on kaže „postfordovske ekonomije”.
Šta rade umetnici u američkom društvu koje je do krajnjih granica okrenuto samo preduzetništvu, tema je koja ga zaokuplja.
– U Americi, Kanadi i Evropi umetnici se okupljaju u neformalna društva i tu razmenjuju ideje i pomažu jedni drugima jer u državi ne postoji institucija kojoj bi mogli da se obrate. Ne samo da se međusobno ispomažu, već i zajednicama u kojima žive a u kojima, vrlo je moguće, nema javnih bolnica, škola...
I pored toga što je uglavnom reč o ljudima koji kroz slike, postere i performanse stvaraju ideje i menjaju društvo, oni rade i mnoge druge stvari koje država neće: daju besplatne časove kuvanja, gaje organsku hranu, sade bašte i hrane gladne.
– Oni osećaju potrebu da budu deo nekog kolektiviteta, osećaju da nema društvene povezanosti i institucija.
Šolet govori o zapadnom društvu zasnovanom na idejama iz osamdesetih američkog predsednika Ronalda Regana koji nije verovao u državnu pomoć bilo kome bilo zbog čega i britanske premijerke Margaret Tačer koja je izjavila: „Ne postoji tako nešto kao što je društvo”.
– Kod nas u Americi ne postoji ministarstvo kulture a kada država odvoji novac za umetnike onda ih natera da osnuju nevladinu organizaciju koja će iznajmljivati prostor, plaćati osoblje i uopšte birokratizovati se, što je sve strano umetnicima. U našem društvu je lakše pokrenuti biznis nego neprofitnu organizaciju.
Za ljude koje istražuje i kojima i sam pripada, Šolet koristi metaforu tamna materija. Kao što u svemiru zasija samo nekoliko zvezda a ostalo je za nas nepoznato, ali za svemir važan tamni prostor, tako i u kosmosu umetnika postoji samo nekoliko zvezda, ali ostali stvaraoci su važni za opstanak sistema.
– Oni su ti koji stvaraju ideje i menjaju društvo, pokreću stvari. To je onih 95 odsto umetnika u SAD koji ne mogu da žive od svoje umetnosti i moraju obavezno da rade i nešto drugo. Oni nemaju plaćeno socijalno ni zdravstveno, ali vole to što rade i važni su.
Čak i ekonomski, dodaje Šolet. Zamislite samo šta bi se desilo sa tržištem bojica, četkica, platna i papira kada ne bi bilo ovih kreativaca?
Studenti umetnosti u Americi uče kako da slikaju ili vajaju ali ne i kako da se snađu kada izađu iz klupe, objašnjava naš sagovornik i kaže da je tako bilo kada je on studirao i da je tako sada kada predaje.
– Trudim se da im van časova pomognem oko toga kako da se snađu posle fakulteta. Ali to nije dovoljno. Da se ja pitam, morao bi da postoji makar jedan predmet koji bi se zvao preživljavanje.
----------------------------------------------------------------
Gregori Šolet je objavio knjige „Tamna materija: Umetnost i politika u vremenu preduzetničke kulture”, „Kolektivizam nakon modernizma: Umetnost društvene imaginacije nakon 1945”, „Intervencionisti: Priručnik za kreativni poremećaj svakodnevnog života”. Profesor je na Gradskom univerzitetu Njujork, a predavao je i na Harvardu. Bavi se vizuelnim umetnostima i umetničkim političkim aktivizmom. Istražuje kolektivnu i savremenu umetnost, posebno u Americi.
J. Stevanović
objavljeno: 27.06.2011.
