Izvor: Politika, 27.Maj.2011, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Um i ruke
Na izložbi izuma i kurioziteta MIT-a su i ostaci klavira koji studenti, po tradiciji ustanovljenoj 1972, jednom godišnje bacaju sa šestog sprata na pločnik, kako bi „proučavali rezultat udara”
Od našeg stalnog dopisnika iz Vašingtona
Amerika je ove godine obeležila 150. godišnjice dva događaja, koji su u najvećoj meri doprineli da ona postane ono što je danas: vodeća svetska demokratija i glavna industrijska i tehnološka sila. Ti događaji zbili >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su se u razmaku od dva dana. Prvi je, 10 aprila te sudbonosne 1865, bilo osnivanje Masačusetskog instituta tehnologije (MIT), a drugi – početak velikog Građanskog rata.
Dok će podsećanje na vojevanje industrijskog severa i robovlasničkog juga oko očuvanja jedinstva unije i njenog karaktera kao društva trajati koliko i sam rat, sve do 9. aprila 2015, jubilej MIT-a počeo je 7. januara, a završava se za neki dan, 4. juna, velikom večerom u univerzitetskom kampusu na koju su pozvani sadašnji i bivši studenti, profesori i svi koji su na bilo koji način bili u njegovoj orbiti, a još su živi. Meni je jednostavan: hamburgeri (pljeskavice) i šampanjac.
Amerika je kuća mnogobrojnih univerziteta uz čije ime nije potrebno dodavati ono „prestižni”, jer to se najčešće podrazumeva. MIT se međutim izdvaja, pre svega zbog posebnog načina na koji je kroz svoju istoriju kombinovao obrazovanje, nauku i praksu, tako i po doprinosu njegovih studenata i profesora nastajanju nekih od praktičnih izuma koji su donosili civilizacijski napredak.
Pomenimo samo neke: telefon, elektromagnet, radar, Veb (svetska računarska mreža), tranzistor, laser… Obeležavanje jubileja počelo baš izložbom na kojoj je bilo zastupljeno 150 predmeta koji su bili kako pomenuti grandiozni izumi, tako i kurioziteti iz vek i po istorije institucije, kao što su, na primer
Jubilej je, razumljivo, bio i povod za samohvalisanje, što opet nije bilo vulgarno: za skromnost jednostavno nije bilo mesta. U opticaj su doduše neke nove metafore, kao što je „mašina za inovacije” ili „predvodnik budućnosti”, ali nije bilo razloga da se menja formulacija misije MIT-a: „pomeranje granica postojećeg sveta da se proširi i oslobodi ljudski potencijal”.
MIT je u Bostonu, odnosno njegovom predgrađu, Harvardu, na severu atlantske obale Amerike, pre 150 godina osnovao tadašnji preduzimač, inače južnjak, Vilijam Barton Rodžers, koji je među „jenkije” došao podstaknut vizijom o novoj vrsti tehničkog obrazovanja koje će naučno znanje pre svega učiniti praktičnim. Reč „tehnologija” tada je tek ulazila u upotrebu u njenom današnjem značenju, pa je to tada svakako bio odvažan poduhvat, pa i, na sreću, uspeo eksperiment.
Glavna razlike metodologije učenja u MIT-u, u odnosu na druge univerzitete, onda i sada, sadržana je u motu koji je ugraviran u njegov pečat: MENS AT MANUS – „um i ruke”. U slobodnom prevodu: „što zamisliš, to i napravi”. Drugim rečima, znanje je premija, ali treba da bude i korisno. Teorija i praksa su ravnopravne, ali su zajedno moćnije.
Mnogo toga što je u minulomveku i po tamo zamišljeno i napravljeno ugrađeno je u današnju američku tehnološku i vojnu nadmoć. To posebno važi za poslednjih 80 godina, odnosno za promene nastavnih i istraživačkih programa sprovedene početkom tridesetih godina prošlog veka, kada je reforma, uprkos tome što je ostvarivana tokom velike ekonomske krize, insistirala na liderstva u nauci i inženjerstvu.
MIT je takođe promenjen i tokom Drugog svetskog rata, kada su pod njegovim krovovima obavljena neka od važnih istraživanja iz iz njih proistekli pronalasci koji su uveliko doprineli pobedi saveznika na Hitlerovom ratnom mašinerijom.
Da li i današnja povezanost sa Pentagonom na neki način diskredituje MIT? Na ovo pitanje, zanimljiv odgovor je dao Noam Čomski, tamošnji profesor filologije, inače jedan od najpoznatijih kritičara američke ratne mašinerije. „Ono što se ne razume”, kaže Čomski, „to je da je uloga Pentagona u velikoj meri razvoj tehnologija budućnosti.” A da li je, kao antiratni aktivista i kritičar Pentagona, imao problema? „Nije mi stavljena nijedna primedba. MIT je veoma slobodno i otvoreno mesto.”
Za razliku od univerziteta iz „Ajvi lige”, koji imaju karakter „elitnih” – mesta su uglavnom bila rezervisana za momke iz visokog društva – na MIT je dolazio podmladak američke srednje klase. Finansirao se uglavnom od školarina, a manje od zadužbinarstva i fondova, premda se vrednost njegove zadužbine danas procenjuje na oko osam milijardi dolara, dok mu je godišnji nastavni budžet oko 800 miliona.
Školovanje tamo nije jeftino, ali nije ni najskuplje. Pošto studenti – njih trenutno 4.232 na početnim („prediplomskim”) studijama i 6.152 na postdiplomskim (master i doktorskim) – imaju obavezu da i žive u kampusu, za četiri godine učenja i boravka tamo treba izdvojiti oko 80.000 dolara. Treba međutim imati u vidu da većina studenata (iz svih 50 američkih država i 118 zemalja sveta), prima neku vrstu stipendija i pomoći. (MIT međutim nema „sportske stipendije”).
Pošto je sve na MIT-u, i među hiljadu njegovih profesora (od toga čak 76 nobelovaca) i više od 10.000 studenata, zasnovano na meritokratiji (u prevodu: prednost sposobnijima), do njegovog indeksa se stiže samo uz veliko znanje i talenat koji obećava. Za pripadnike „klase 2014” (godina diplomiranja), podneta je 15.661 molba, ali je na kraju upisano samo oko hiljadu brucoša. Još veća navala je na postdiplomske studije: konkurisali je 19.446 „bačelora”, ali se za upis kvalifikovalo njih 15 odsto.
I danas je privatni univerzitet, sa statusom neprofitne organizacije. Na njegovom čelu, sa titulom predsednika, danas je prvi put jedna žena, profesorka molekularne neurobiologije, Suzan Hokfild, koja odgovara Odboru poverenika, među kojima su 43 člana izabrana na petogodišnji mandat, 25 stalnih kojih pravo glasa imaju do svoje 75. godine i spoljni članovi „po položaju”: predsednik Udruženja bivših i sadašnjih studenata, guverner Masačusetsa, sekretar departmana za obrazovanje te države i predsednik njenog vrhovnog suda. Taj odbor, poznat i kao „MIT korporacija”, odobrava budžet, nastavne programe i prijem novih profesora. Profesorka Hokfild je inače tek 16. predsednik za vek i po postojanja MIT-a.
MIT ima 32 katedre, mada 85 odsto studenata uči nauku i inženjerstvo. Zanimljivo je da se na njemu ne izučavaju ni pravo ni medicina, mada mnoga istraživanja iz hemije, biologije, radijacije (MIT ima i sopstveni nuklearni reaktor) i drugih nauka donose pomake baš u praktičnoj medicini.
Povodom jubileja ovog simbola američkog obrazovanja, pa i same Amerike, mnogo je analizirano i zašto je MIT toliko poseban. Najuverljiviji odgovor na to pitanje dali su podaci, prikupljeni baš za 150-godišnjicu, koji kažu da su njegovi studenti i profesori osnovali 25.800 kompanija, koje širom sveta danas zapošljavaju 3,3 miliona ljudi i ostvaruju promet od 2.200 milijardi dolara.
Možda drugi komentar nije potreban. Da napomenemo na kraju da mapa sveta koja pokazuje gde su sve danas diplomci MIT-a kaže da ih u Srbiji ima tačno 23.
Milan Mišić
objavljeno: 28.05.2011.
