Izvor: Blic, 23.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ukrštanja
Ukrštanja
SULUJ
Jedan od ključnih problema danas jeste ukrštanje mišljenja, stavova, alternativa. Četiri slikarke i jedna vajarka okupljene na zajedničkom projektu 'Ukrštanja' u galeriji SULUJ pokazuju nam kako je ono moguće, čak i kad su njihova dela po svemu različita budući da se kreću od geometrijske apstrakcije preko gesta do figuracije.
Dragana Jaćimović, Marina Popović, Ivana Dragutinović Sokolovski, Nina Todorović i Dragana >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Stanković (vajarka) uspele su da osmisle prostor ove galerije u duhu ukrštanja likovnih pristupa, ali i prožimanja stavova. Njihov odnos prema umetnosti ipak nosi i jednu zajedničku crtu: dostojanstveno brane svoj osvojeni likovni prostor. Njihova zajednička pouka mogla bi da glasi da su razlike nužne, shodno izrazitoj individualnosti, ali i da, budući odatle vode poreklo, mogu biti i uputne: dokaz su da umetnička dela ljude spajaju bar u trenutku kada o njima razmišljaju gledajući ih na jednom mestu. Skulpture Tamare Rakić
ULUPUDS
Tamara Rakić (1961) završila je Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu, vajarski odsek, 1985. godine u klasi profesora Nikole Koke Jankovića, a 1988. magistrirala u klasi istog profesora. Ovo joj je trinaesta samostalna izložba. Dobitnik je nagrade Grand Prix za skulpturu na Izložbi moderne i savremene umetnosti u Versaju 2005. godine. Njeni radovi trenutno se mogu videti i na Čukaričkom salonu. Tamara Rakić pleni snagom skulptura koje po svojoj dinamičnoj formi slede najbolju tradiciju Moderne, jednog Medarda Rosa, na primer. Dileme nema: Tamara Rakić na pravom je putu nove osećajnosti u skladu sa vremenom u kome živi, a ono ključa od energija, konstruktivnih i destruktivnih, istovremeno.
Raj
(Zoran Živković, Most, Laguna, 2006)
Junaci ovog romana su tipični Živkovićevi 'papirnati' ljudi koji, svedeni na paranoje, ne umeju da žive. Isprovocirani koliko morbidnim, toliko i komičnim susretima (sa samim sobom, pokojnom komšinicom ili nerođenim sinom), oni bojažljivo prate svoje (antikonformističke) dvojnike, nadajući se da samospoznaja može da bude oblik voajerizma (ponižavajućeg užitka) bez posledica. Tokom putovanja do romantičnog mosta na kojem se razrešavaju njihove (eshatološke) sudbine, uloga autentičnih delatnih junaka sa uhoda (pasivnih posmatrača) prelazi na uhođene: gonjeni naklonošću ili besom fantastičnih bića (pod maskama prodavaca, hostesa ili bibliotekarki), oni neustrašivo (ravnodušno) prolaze kroz niz iskušenja (travestija ljubavi i smrti), da bi zadobili mesto u raju (na 'blistavo osvetljenom brodu punom vedre muzike'). Preplićući smešno i užasno, autor ne teži grotesknom smislu, već se, sa optimizmom umesto ironije, poigrava čitaočevom strepnjom od mogućnosti (izvesnosti) kobnog ishoda, da bi ga podsetio na (rajsku) ljubav prema ljudima i životu.
Koristeći (apsurdnu) logiku sna i simbole visokih emotivnih vrednosti, Živković se, poput pisaca za decu, više obraća osećanjima nego intelektu publike; zbog toga, 'Most' ima onoliko 'pravih' tumačenja koliko i (raspoloženih) čitalaca, pa je tačno da autor njime odgoneta 'kosmičke tajne postojanja' isto koliko i da se samo literarno poigrava sadržajima (pojedinačno i kolektivno) nesvesnog; u tome jeste izvor vrlina ove proze (sažetosti, prividne jednostavnosti), ali i njene moguće kobi, jer čitaocu koji odbija da bude zavođen i zabavljan kao dete može da se desi da, ako je pročitao jednu Živkovićevu knjigu, stekne utisak da ih je pročitao sve.
Fema iz Kikinde
Jovan Sterija Popović, 'Pokondirena tikva', režija Marko Manojlović, produkcija Narodno pozorište Kikinda
Predstava kikindskog pozorišta 'Pokondirena tikva' Jovana Sterije Popovića, koja je nedavno imala beogradsku premijeru, osim po postavci, karakteristična je i po svojoj produkciji. Što se tiče njenog osnovnog izraza, on se uglavnom zasniva na ideji reditelja Marka Manojlovića da Sterijinu priču o pokondirenoj Femi ispriča iz ugla njene želje da pobegne u višu klasu. Manojlović, naime, nije uzimao u obzir nekada revolucionarna rešenja koja su u međuvremenu postala opšta mesta naše pozorišne prakse, po kojima je Femina pokondirenost zapravo njena težnja ka budućnosti, bekstvo u napredak i opiranje nazadnjaštvu, koje reprezentuje lik njenog brata Mitra. Današnju Femu iz Kikinde reditelj je smestio u savremeni socijalni milje u kome se njeno nastojanje iscrpljuje u želji da preskoči u viši socijalni sloj. Bez upuštanja u moralizatorske analize takve želje. Nasuprot njoj, ali sličan po osnovnom nastojanju, nalazi se Svetozar Ružičić, prevarant i lovac na miraz, neka vrsta savremene muške sponzoruše koji je istovremeno zagledan u obrazovanost.
Produkcijska neobičnost ove predstave sastoji se u činjenici da u ovoj predstavi iz unutrašnjosti, slično kao što se to sve češće dešava u našem pozorištu, igraju beogradski glumci Vesna Čipčić i Pavle Pekić.
Za razliku od Vesne Čipčić, koja je, istina korektno, branila Feminu želju za skokom na socijalnoj lestvici, Pavle Pekić je prevarantskom karakteru svog junaka učitao još jedan nivo interpretacije, naročito u izrazu i jeziku, čime je Pekićev Ružičić postao respektabilan član niza ovih junaka koji defiluju našim scenama i životima. Njegov lik tim pre dobija simbolički karakter kada ga, na kraju, Femin brat Mitar, ekvivalent nazadnjaštva, pretuče na smrt.
Osim značenjski bogate scenografije Miodraga Tabačkog, ovom prilikom treba izdvojiti i igru Gordane Roščić u ulozi Evice.
|
