Izvor: B92, 21.Sep.2010, 12:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ujka Vanja " 44. BITEF
A.P.Čehov, Dojčes Teatar
Režija: Jirgen Goš (Jrgen Gosch)
Dizajn scene i kostima: Johannes Schtz
Dizajn svetla: Henning Streck
Šminka: Andreas Mller
Uloge: Christian Grashof, Constanze Becker, Meike Droste, Gudrun Ritter, Ulrich Matthes, Jens Harzer, Bernd Stempel, Christine Schorn, Max Frhlich
U jubilarnoj godini, kada se obeležava sto pedeset godina od rođenja značajnog ruskog >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << dramskog pisca, noveliste i pripovedača - Antona Pavloviča Čehova, sasvim je opravdana ideja da se u okviru 44. BITEF-a stave na repertoar dve njegove drame – Ujka Vanja i Tri Sestre.
Iako izvedba Ujka Vanje Dojčes Teatra na sceni Ljuba Tadić u Jugoslovenskom dramskom pozorištu nije sadržala izraženu avangardnu notu svojstvenu BITEF-u, ona je na publiku ostavila snažan utisak i bila je pozdravljena ekstatičkim i izuzetno dugim aplauzom, a u sali gotovo da nije bilo mesta ni za stajanje.
Scenski okvir u funkciji hermetički zatvorenog prostora lišenog bilo kakvog izlaza (soba/prostor bez prozora i vrata, zatvorena čak i odozgo, gde je jedini otvor ka publici), premazana je glinom oker-braon boje da bi nagovestila rustičnost ambijenta i u mnogome podsetila na sanduk ili klaustrofobično mesto iz kog izlaza nema.
Glumci kao da su zarobljeni na sceni, koju napuštaju samo u kratkim pauzama da bi se presvukli (pred našim očima) ili doneli rekvizite. Radnja je spora, statična i naglašava tragičnu notu Čehovljevih priča – provincija je dosadno mesto, a ljudski životi najčešće uzalud protraćeni i besmisleni.
Veličina ove predstave ogleda se u modernom pristupu Čehovu, gde je, zahvaljujući nedavno preminulom i eminentnom nemačkom reditelju Jirgenu Gošu, radnja očišćena od svih suvišnih elemenata i svedena na čistu glumu. To je i najjači aspekt predstave – produkcija usmerava pažnju isključivo na glumce, čiji je glumački izraz istančen i ubedljiv.
U ravni značenja, ova Čehovljeva drama može da se događa na bilo kom parčetu zemljine kugle. Centralna tema dela – jalovost života, nesposobnost promene, tragičnost usuda gde je smrt jedina nada, kao i međusobno primoravanje na nemo prihvatanje takve jezive i promašene svakodnevice (a ne na odupiranje, promenu) provlači se kroz svaki aspekt dela.
Astrov, provincijski lekar, iako ljubitelj prirode i šuma (u intuitivnoj, nenarušenoj vezi za prirodom) nema sposobnost da iskreno zavoli. Čovek racija, profesor Serebrjakov, u potpunoj narcisoidnoj i intelektualnoj obuzetošću sobom, otuđen je od zdravog, kreativnog života, kao i od svoje mlade supruge Jelene, koja u svoj svojoj beživotnoj i eteričnoj lepoti seje seme dosade i pustoši oko sebe. I sam ujka Vanja je nesposoban da izađe iz pakla provincijskog života – nesposoban da ubije, on ostaje zarobljen u patnji i nesreći koja neće prestati. Nesposobnost za promenu u životima svih likova biva kažnjena (paralelno sa odumiranjem prirode na mapama koje crta Astrov, izumire i njihov duh).
Izuzetna izvedba međunarodno priznatog i nagrađivanog Dojčes Teatra učinila je da netremice pratimo ovu tročasovnu dramu i u potpunosti uronimo u blokirane živote junaka na sceni.
