Izvor: Politika, 13.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Udvorički put slave
Za razliku od pohvala upućenih neospornim vrednostima, hvaljenje spornog je pristajanje na laž koja ima značenje nemoralnog čina
Težeći da se ulepša i pokaže boljom nego što jeste, svaka vlast nastoji da pridobije umetnike i pisce koji će biti u njenoj funkciji. Očekujući da je pohvale, daju podršku i slave, spremna je da uzvrati i među jednakima učini neke jednakijim od drugih. Pred iskušenjem da budu zavedeni, miljenici muza prihvataju tu saradnju sa vlašću >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kao uvećanu mogućnost da se kreativno ostvare i statusno potvrde. Međutim, u toj saradnji svojim neumerenim veličanjem aktuelne vlasti često izgube meru, pa njihovo idolopoklonstvo postaje obrazac ponašanja i prema drugima.
Željni afirmacije, poštovanja i slave, pisci pokazuju takav odnos i prema urednicima, kritičarima, novinarima kojima daruju i posvećuju svoje knjige. Svojim posvetama: „izuzetnom”, „lucidnom”, „prvom peru”, „najboljem”, „najpametnijem”, oni ne štede komplimente i reči hvale kojima neumereno veličaju one od kojih očekuju povoljan tretman i uzvratnu pohvalu. Da bi stekli željeno poštovanje, oni gube sopstveno samopoštovanje u nekritičkom odnosu prema onima koji imaju izvesnu moć.
Na primeru napisanih ili izgovorenih reči može se videti kada prekoračenjem mere i granice dobrog ukusa odnos prema vlastima postaje udvoričko ponašanje. Nesumnjivo je da su ljudi oduvek ispoljavali sklonost da se približe i umilostive onima koji imaju određenu moć, značaj ili status. Približiti se takvim pojedincima značilo je zadobiti njihovu pažnju i naklonost, steći željenu sigurnost i zaštitu, a time i lakše ostvariti određene interese.
Međutim, zbog osećanja ugroženosti, pojedinac je i prisiljen da se neumerenim hvaljenjem brani i štiti od onoga koji predstavlja realnu opasnost za njega. Ukoliko je razumljiv Mandeljštamov gest kada je, nakon pesme sa jasnim aluzijama na totalitarni karakter Staljinove vladavine, i pao u nemilost diktatora i u neuspešnom pokušaju da izbegne pogubljenje napisao i pesmu u kojoj je i veličao njegovu vlast.
Za razliku od prinudnog ponašanja kojim se čovek u veličanju onog od koga mu zavisi opstanak prilagođava i prihvata poniženje da bi preživeo, udvorištvo je određeno slobodnim i dobrovoljnim samoponižavajućim neumerenim hvaljenjem i slavljenjem nosioca moći zarad lakšeg ostvarenja određene lične koristi. Dok iznuđenim udvoričkim ponašanjem pojedinac teži da bude ono što i svi drugi, da po najveću cenu samoponiženja opstane, udvorica nastoji da svojim postupcima postigne više nego što drugi imaju, da stekne određenu privilegiju i ostvari neku dobit. U tom smislu se od udvorištva kao svesnog, sistematskog i proračunatog ponašanja razlikuju pojedinačni udvorički gestovi vezani za određenu situaciju i učinjeni zarad trenutnog efekta potvrđivanja svoje lojalnosti. U ambijentu idolopokloničkog odnosa prema nosiocima vlasti, ovakvi gestovi su pokazatelj psihološkog stanja u kojem se formira crta udvoričkog mentaliteta.
U razlikovanja udvorištva od drugih oblika sličnog ponašanja, treba imati u vidu da i činjenica smrti povlači liniju ispod koje neumereno hvaljenje onog koji više nije među živima ne znači udvoričko ponašanje već izraz poštovanja. Udvorištvo iskazuju pesnici prema živim nosiocima najviših vlasti, dok je veličanje vladara nakon smrti u funkciji stvaranja i jačanja njihovog kulta. Ode umrlom vladaru mogu biti i konformistička samopreporuka njegovom nasledniku, izraz lojalnosti dinastiji ili postojećoj vlasti, ali nemaju izričit i neposredan udvorički karakter.
Bez obzira na to da li je slobodno i iskreno ili iznuđeno i simulirano, udvoričkim ponašanjem se teži ostvarenju željenog cilja. To je način samoodricanja i samoponištavanja koje se čini kao svesna ili nesvesna žrtva onom koji se nastoji da privoli i zadovolji. Hvaleći i veličajući onog od koga se očekuje neka korist, poseže se za lažima kojima se nastoji obmanuti drugi, a uveravanjem i sebe u te laži samoobmana postaje vrsta udvoričke racionalizacije. Za razliku od pohvala upućenih neospornim vrednostima, hvaljenje spornog je pristajanje na laž koja ima značenje nemoralnog čina. Na osnovu izrečenog nije teško uvideti kojim su pobudama motivisani pisci pomenutih posveta kada neosnovano hvale, veličaju i slave potencijalne prikazivače i medijske promotore svojih knjiga.
Bojan Jovanović
[objavljeno: 14/08/2008.]
.jpg)
