Izvor: Politika, 03.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Udice lutajućeg Bokelja
Nikola Malović (1970), srpski pisac iz Boke Kotorske, dobitnik je književne nagrade iz Fonda "Borislav Pekić", a početkom jula beogradska izdavačka kuća "Laguna", u ediciji "Meridijan", objavila je Malovićev roman "Lutajući Bokelj". Malović vodi čitaoca na putovanje u zvanično najlepši zaliv na svetu. Prikazuje Boku Kotorsku kao samostalnu i suverenu državu, punu turista, i iznenadnih situacija, neobičnih dešavanja, misterioznih nestanaka. Pratimo pustolovine Malovićevog junaka, savremenog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Odiseja, kroz 24 poglavlja. Vidimo sve letnje mediteranske boje plavog, i kad pisac napiše "so" - osećamo u ustima slani ukus. "Lutajućim Bokeljom" srpska književnost dobila je pravi mediteranski roman koji je u oktobru, prema istraživanjima on lajn knjižare www.knjizara.com širom Srbije, Republike Srpske i Crne Gore bila jedna od najtraženijih knjiga.
Smeštajući radnju između mašte i sadašnjeg vremena, kako ste zapravo prikazali Boku Kotorsku?
Otcepio sam je, i na taj literaran način zadovoljio makar istorijsku pravdu: Boka Kotorska nije se na legalan način nikad udružila sa svojim prvim brdsko-planinskim susedom. Devet kneževskih glasova protiv, s pištoljem iz 40-ih uz slepoočnicu, pretvorilo se silom prilika - u da, u saglasnost da se dugoročno stane na ludi kamen. Od Boke u romanu napravio sam, naizgled idiličnu, samostalnu i suverenu zalivsku državu - kao odgovor na referendum, znate koji, i kao uvod u ono čega će Evropa još da se nagleda. Da li će to biti nakon 2007. nastavka kosovske epizode ili nakon raspada samostalne i suverene Belgije, svejedno je.
Kako opstaje takva nezavisna Boka?
Kako bilo, Boka je u romanu nesposobna da opstane, kao što bi i bila da su se ostvarile ideje Matice Boke. U Kotoru stoluje visoki predstavnik, što jasno govori o suštinskoj nezavisnosti i Kotorske i njoj susednih državotvornih geografskih pošalica. S druge strane, Boka je divinska instalacija, jedini fjord na Mediteranu, čudo za oko sa čak 5000 godina dugom civilizacijskom, multietničkom pričom. Roman "Lutajući Bokelj" je književna enciklopedija mediteranskog načina življenja, načina mišljena, načina hranjenja, načina gledanja na fenomen turizma. I to je sve tek vrh ledenog brega. Dan sutrašnji, posmatran iz Zaliva, koji je sve vreme teatrum mundi - slika sveta, ne izgleda ružičast.
Vi ste čovek s Mediterana, rođeni u Kotoru, diplomirali književnost u Beogradu, živite u Herceg-Novom... Ima li u knjizi autobiografskog?
Ima. Čak i kad pisac govori o Vama, on govori o sebi. I kad piše o starom Egiptu, on opisuje svoje vreme.
Lutajući Bokelj je Niko, svojevrsni savremeni Odisej. Za čim on traga, kroz kakve preobražaje prolazi?
Odisej se pod imenom Niko predstavio kiklopu Polifemu. Odisej nam je poznatiji po lutanjima nego po onome što je bila njegova, prava, suština: da rodnu Itaku uopšte ne napušta. Boka Kotorska je ta Itaka, zvanično najlepši zaliv u grupi od 30 sličnih, pozornica svih globalnih preobražaja, scena očigledne transformacije globalnog zla u gore, kao i transformacije junakovog duhovnog ja - od paganskog ka hrišćanskom. Niko ima, pride, milenijumski cilj: da konačno ponudi odgovore, ne samo da lamentira nad upitanostima bez rešenja.
Broj od 24 poglavlja ponovo upućuje na Homera. Ne čini li Vam se da je grčka mitologija već dovoljno korišćena u našoj i svetskoj književnosti?
Svakako, samo se nisu mnogi drznuli da upravo dopišu kraj Homerove Odiseje. Po tome je "Lutajući Bokelj" kuražan, hrabar roman. Odisejevo putovanje ne završava se Ulisovim, iliti Nikovim povratkom na Itaku. Prema Tiresijinom proročanstvu, Odisej će okončati svoje putešestvije tek onda kada dobrodi, pazimo, do naroda koji više ne ume da prepozna veslo. U simboličnom smislu, nismo li to svi mi? Znamo li, globalno uvezani, kuda to veslamo? Znaju li to oni kojima mir ne silazi s usta, a ratnim bubnjevima udaraju u ritmu veslanja? U 24. glavi čitalac će se, hteo-ne hteo, složiti s tim da Niko jeste antijunak dana sutrašnjeg. Ne samo u ravni ekologije i duhovnog promišljanja, nego i u onim ravnima, bitnim po opstanak književnosti s velikim K. Književnost bez Boga, ljubavi i smrti, još od Skerlića, bila je literatura drugog reda. Sve što se obraća čulima prosto je, pa je u tom smislu, na mahove, prost i "Lutajući Bokelj", ali ne generalno. Napiši, govorio sam sebi tokom pet godina, roman-znak, uporedni sistem bez kojeg u savremenoj srpskoj književnosti nema ozbiljnije priče o Mediteranu, a koja ne bi uzimala pekićevski književni oreol u obzir.
Šta ste hteli da postignete čestim korišćenjem engleskih izraza?
Hteo sam da ukažem na realno loše stanje u kojem se svi nacionalni jezici danas nalaze. S druge strane, roman progovara svim srpskim jezicima, novim i starim, kao i latinizmima, iako mu najautentičniji pečat ipak daje preinačena romanska leksika - bokeljski govor.
Da li može da se kaže da smo "Lutajućim Bokeljom" dobili upakovani Mediteran, "leto za poneti"?
Jamačno. Čitalac će da čuje fon zrikavaca iako "Bokelja" bude čitao ovih dana. Tekst tumači tajne koje nijedan turistički vodič nije kadar da prenese. Mediteranologa je malo, a Niko to jeste. Glavni junak je organski Mediteranac, po svemu što čini. Poglavlja sve vreme pulsiraju plavo-belim bilima. U poetičkom smislu, "Lutajući Bokelj" jeste roman-parangal. Niko od čitalaca neće preostati neulovljen. Premnogo je ovde pobacanih udica.
[objavljeno: ]
.jpg)
