Izvor: B92, 25.Mar.2008, 15:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U2- Joshua Tree (20 godina kasnije)
"Bono je uvek patio od kompleksa 'Mesije’ i bilo je samo pitanje kada će njegov bend svoju pažnju posvetiti celoj naciji sa sličnom fiksacijom.” (Michael Franco, www.popmatters.com)
Rizikujući da opet navučem komentatorsku bedu na vrat (smatrajte ovo otvorenim pozivom) bilo bi zgodno da odmah razjasnimo nekoliko stvari.
1) KILL YR IDOLS.
2) Ja jesam fan U2.
3) Ovo nije zvanična recenzija vebsajta B92. Vebsajt B92 je samo ljubazni >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << domaćin mojim pisanjima. Naravno, njima nije bogznakako drago ako se vi nervirate zbog toga. Ali, meni jeste.
4) The Joshua Tree je dobar i žešće prehvaljen album . Lepa vest je da to važi i dvadeset godina nakon njegovog izlaska.
5) "Objektivan pristup” znači da nemate šta da dodate postojećem.
Redosled pesama. To je najveći problem The Joshua Tree. Album koji se otvara (redom): jednom od najrečitijih pesama socijalne kritike (Where The Streets Have No Name), jednom od najemocionalnije definisanih pesama (rok?) egzistencijalizma (I Still Haven’t Found What I’m Looking For) i najmelodramatičnijom ljubavnom pesmom (skoro?) svih vremena (With Or Without You) - e, pa, takav album treba da traje tačno toliko. Ove tri pesme, a vreme je to pokazalo (iako će mnogi navoditi Bullet The Blue Sky kao apsolutni "živi” favorit), za deset klasa su iznad ostatka albuma. Možda još jedino In God’s Country relativno lako pleni svojim himničnim refrenom, ali teško da (i) tu ima ičega od monumentalne, gradacijske strukture tri prve pesme. Pa, Coldplay su čitavu karijeru izgradili na prvih 20 sekundi With Or Without You (i neka su)!
Dvadeset godina kasnije, dvadeset godina surove eksploatacije ove tri pesme učinile su ih skoro nepodnošljivim za slušanje, ali su pojačale ponor u koji svaki slušalac mora da se surva sa prvim notama psihodeličnog vudua Bullet The Blue Sky. Možda je dobra stvar početi od četvrte pesme, ili staviti disk na "šafl”. Ali, to nije slušanje ovog albuma, to je slušanje ove "zbirke” pesama.
The Joshua Tree je album koji je učinio da sasvim zaboravimo njihovo irsko poreklo i prihvatimo ih kao američki bend. Jer njihova karijera od tog albuma nadalje referisala se samo na Ameriku, ili, kako su neki kritičari lepo primetili- bila je bekstvo i vraćanje Joshui. Ako zanemarimo radove Bruce Springsteena tokom devedesetih i kasnije, praktično ni jedan drugi autor nije se u isto vreme bavio Amerikom kao idealom i palim anđelom boljeg života, kao inspiracijom i (jedinim) utočištem za slobodu, ni jedan autor nije imao iskrenog divljenja za njenu tradiciju, niti je bez nje u priči verovao da Bog ima gde da se raskomoti.
Ne dajte se prevariti Achtung Baby i Zooropa možda jesu bili cerebralno onanisanje nad "oslobođenom” (Istočnom) Evropom, ali srce Bonoa i ekipe je bilo na sigurnom mestu. Jer da nije bilo tako One ne bi bila i ostala najveća (ali ne i najbolja) pesma tog perioda. A to zna čak i hebena Mary J Blige! Mamutska Zooropa turneja i pomenuta dva albuma koja su je iznela bili su putujuća izložba Evrope, pre svega, namenjena Amerima. Neka vrsta priređenog cirkusa za "drage mase”. Pop je bio pokušaj da se ista stvar sada izvuče i iz (modernog) američkog tla. Matična publika, u najvećoj meri, nije bila obradovana. U2 su previše (za)voleli Ameriku da bi se šegačili sa njom. All That You Can’t Leave Behind je moderni Joshua Tree, a How To Dismantle An Atomic Bomb još moderniji.
The Joshua Tree je spomenik Americi. Prostranstvu, slobodi, širokim putevima, pustinjama, kaktusima, milionskim gradovima, zelenim novčanicama na kojima piše da se Bogu veruje, ratu i miru, zidinama, građevinama i industrijama pored kojih je svaki čovek mali, otadžbini koju treba braniti, prvo oružjem" I sve te teme podmiruje Bono pompeznim rečima kao što su ljubav, kiša, reka, krv, anđeo, đavo, vatra, Bog" rečima koje samo Amerika može da apsorbuje sa nekim smislom i značenjem, rečima koje imaju smisla samo ako ih prati dug i stravičan eho. A za to samo u Americi ima dovoljno mesta.
Dvadeset godina kasnije taj spomenik trebalo bi da i dalje (i još i više) svedoči o potrebi verovanja u mit o Americi. Ali, isto toliko godina igranja policije & demokratije učinile su da većina pesama danas deluje kao rekapitulacija dejstva tog razornog mita. Bono to sigurno ne vidi kao razlog za slavlje.
