Izvor: Politika, 24.Maj.2010, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U utrobi vremenske mašine
Više nego ikada pre, možete jasno da vidite kako danas Tajland tresu mediji i kako to mesto postaje propagandna mašina, kaže ovogodišnji kanski laureat
Kan, 24. maja – Nikoga nije preterano iznenadilo to što je film „Ujak Bunmi koji priziva svoje prethodne živote”, tajlandskog reditelja Apičatponga Verasetakula, osvojio „Zlatnu palmu” 63. Kanskog festivala.
Možete ga razumeti ili ne, zavoleti ili ne, ali je činjenica da je – po stilu, fantazmagoričnoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << naraciji, rediteljevom estetskom snoviđenju i osećaju za vizuelno, za kontrastima svetla i tame– ovo bio potpuno drugačiji film od svega što je bilo viđeno ove godine u glavnom takmičarskom programu. Samim tim i zavodljivije za članove žirija, predvođene fantaziji sklonom američkom reditelju Timu Bartonu.
Stvaralaštvo Apičatponga nije nepoznato. Njegovi filmovi „Blaženo tvoj” i „Tropska bolest” osvojili su svojevremeno u Kanu pobedničku nagradu programa „Izvestan pogled” i Veliku nagradu žirija, dok je film „Sindromi i vek” osvojio nagradu u Veneciji (2006) i bio proglašen za jedan od najboljih filmova protekle dekade (u svima njima igraju uglavnom isti glumci).
Apičatpong Verasetakul je rođen u Bangkoku (1970), ali je odrastao u provinciji Kon Kaen na severoistoku Tajlanda gde je diplomirao arhitekturu, a kasnije i magistrirao na filmskom institutu u Čikagu. Poznat je i po svojim video-radovima i instalacijama, kratkim i eksperimentalnim filmovima i multiplatformskim projektima, a Austrijski muzej filma objavio je nedavno i monografiju o njegovom stvaralaštvu...
Teško je prepričati ovaj Vaš film bilo kome ko ne pripada svetu tajlandskih verovanja?
Verujem u transmigraciju duša između ljudi, biljaka, životinja i duhova. Devedeset odsto Tajlanđana u to veruje, ima ideju o reinkarnaciji i veruje u duhove. Sve je to prilično u našoj krvi. Oduvek sam smatrao da nije svaki film za svakoga i ako bih se zbog toga brinuo, ne bih ni snimao filmove. Ipak, smatram da je ovaj moj film dovoljno univerzalan.
Film kao sinteza prošlih života?
Samo u smislu da kada se ovakav događaj predstavi kroz film, on postaje deo zajedničkih uspomena ljudi koji su ga stvarali, glumaca i publike. Postaje još jedan sloj sećanja i iskustva gledaoca. Što se mene tiče, ja sam zainteresovan za istraživanje utrobe ovakve vremenske mašine. Možda tamo postoje kakve misteriozne sile koje čekaju da budu otkrivene, i da se, poput izvesnih stvari koje su se nekada smatrale crnom magijom, pokažu naučnom činjenicom. Za mene, filmsko stvaralaštvo predstavlja izvor svega onoga čiju energiju nismo pravilno koristili. U istom smislu u kojem nikada nismo istinski objasnili unutrašnje funkcionisanje uma.
Ovaj film ima karakteristične smene tonova i stila, ponekad je gotovo komičan i ironičan, a ponekad veoma ozbiljan i dirljiv.
Volim da moji filmovi deluju kao tok svesti, splavarenje od jednog sećanja do drugog. U ovakvom filmu to je važno, zato što je on o reinkarnaciji i lutajućim dušama čoveka, životinja, biljaka. Bunmi može da prizove svoje prošle živote kada je bio bafalo ili cvet.
„Ujak Bunmi” je i omaž oblasti u kojoj ste odrasli, ali i filmovima uz koje ste odrastali.
Jeste. Odrastao sam na severoistoku Tajlanda gde su klima i tlo veoma suvi, gde se najteže živi, jer poljoprivreda ne uspeva pa su ljudi veoma siromašni i emigriraju u prenaseljeni Bangkok. U tom delu su veliki kulturni uticaji Laosa i Kambodže, tako da postoje animistička verovanja i priče uz koje sam odrastao a da ih nisam pre istinski istraživao. U ovom filmu dao sam svoju impresiju pejzaža i priča, a kroz upotrebu staromodnih filmskih alatki, video grafike i klasičnih efekata – poput onoga da sam za prikaz duhova koristio samo ogledalo, želeo sam da odam počast uspomeni na stare filmove uz koje sam rastao. Takvi filmovi ili umiru ili su već mrtvi.
Filmovi snimljeni na 16 milimetara?
Bio sam dovoljno veliki da sam zapamtio filmove snimljene „šesnaesticom”. Rađeni su u studijima, pod jakim, direktnim svetlom. Dijalozi su bili došaptavani glumcima koji su ih mehanički ponavljali. Čudovišta su uvek bila u mraku kako bi se prikrili njihovi jeftini kostimi i maske. Oči su im bile crveno svetlo tako da bi ih gledalac mogao uočiti. „Ujak Bunmi” je snimljen „šesnaesticom” pa prebačen na 35-milimetarsku filmsku traku.
Da li su na Vas uticali i tajlandski stripovi?
Da, mislim da zaista jesu. Njihovi zapleti nisu bili komplikovani, a duhovi su uvek bili deo pejzaža, baš kao što su i danas.
Ovaj Vaš film je zapravo i deo jednog većeg projekta?
Jeste, on je deo integralnog „Primitivnog projekta” koji radim paralelno u provinciji Isan na severoistoku Tajlanda i u Kanadi. Tamo je već postavljeno sedam video-instalacija „Fantomi Nabue”, koji omogućavaju kontinuiranu onlajn prezentaciju animiranih i kratkih filmova pod nazivom „Pisma ujaku Bunmiju”, nastalih u saradnji sa milanskim „Edizioni Zero” i pomognuti od strane minhenskog „Haus der Kunst” i Fondacije za umetničku i kreativnu tehnologiju. Postao sam veoma zainteresovan za procese uništenja i nestanaka kultura i prostora, filmova, pozorišta, starog načina glume, za koje nema više mesta u savremenom okruženju. Tako je i film „Ujak Bunmi” prirodan deo ovog projekta.
Ne možemo a da ipak ne povežemo „Ujaka Bunmija koji priziva svoje prošle živote” sa sadašnjim političkim događajima i sukobima na ulicama Bangkoka.
Ta veza nije direktna. Ono što se danas događa na ulicama Bangkoka je klasni rat. U Tajlandu ima posebnih klasa, a ljudi su tamo oduvek bili potlačeni ili ekonomski ili društveno, a slično je bilo i tokom šezdesetih godina prošlog veka kada su farmeri pokušali da snažnije dignu svoj glas. Bili su nadjačani. Tokom tog vremena, sa komunizmom iz Laosa i Vijetnama, bilo je normalno da se okrenu ovakvim idejama.
Na televizijskim snimcima vidimo da ima puno animističke tradicije i verovanja u samoj ikonografiji protesta.
Sve je to deo ciklusa, ali smatram da je ovo do sada najveći sukob klasa fokusiran na neprivilegovane. Pre je bilo dosta sukoba između vojske i srednje klase, a ovo što danas vidite tiče se sirotinje. S druge strane, ovo je i potpuno drugačija vrsta rata, zato što su u igri Internet i mnoge nove taktike. Više nego ikada pre, možete jasno da vidite kako danas Tajland tresu mediji i kako to mesto postaje propagandna mašina. No, neće proći dugo kada će ljudi početi da primećuju i da im veb stranice nestaju. U poslednjih nekoliko godina, nacionalizam, podstaknut od strane vojnih trupa, doveo je do sukoba ideologija. Sada postoji državna agencija koja deluje kao moralni policajac zadužen da zabrani svaku „nedoličnu” aktivnost i uništi njen sadržaj.
Dubravka Lakić
[objavljeno: 25.05.2010.]
