Izvor: Politika, 04.Mar.2010, 23:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U umetnosti nema demokratije
I sam Vagner je insistirao da njegove opere pevaju žene sa Balkana ili Skandinavije, kaže Olja Dakić pred sutrašnji nastup na Kolarcu
Namera Olje Dakić (29) da je pre petnaest godina prime u hor ostala je samo pusta želja, a danas, evo, ona se šeta od jedne do druge svetske scene i uspešno gradi internacionalnu karijeru. Mlada operska solistkinja ne pravi pitanje da li nastupa u Berlinu ili u Njujorku. Uvek ima istu odgovornost prema delu i, naravno, veću tremu na domaćem >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << terenu nego napolju. Večeras je trema na vrhuncu pošto posle Štac opere, Berlinske filharmonije, Rimske opere, Londonske nacionalne opere i drugih prestižnih svetskih scena nastupa pred beogradskom publikom u Kolarčevoj zadužbini. U klavirskoj pratnji Nevena Šobajića izvešće solo pesme Griga, Bramsa, Čajkovskog, Rahmanjinova.
Ova mlada vokalna solistkinja živi u Berlinu. U Beogradu je završila muzičku akademiju, a sada na Humbolt univerzitetu radi doktorat iz muzikologije.
– Put od reproduktivca do interpretatora pevač prelazi samo uz pomoć širokog obrazovanja. Zato sam se odlučila za doktorske studije i izabrala temu „Razvoj opere na Balkanu”. Istražujem zašto se srednjoevropske zemlje forsiraju u evropskoj kulturi, iako statistički gledano 75 odsto pevača dolazi sa Balkana. Naše područje je, inače, prebogato vokalnim talentima i sam Vagner je insistirao da njegove opere pevaju žene sa Balkana ili Skandinavije. To su neke prirodne predispozicije i gde god da odemo mi ćemo biti u prednosti. Možda je ovde problem u nepotizmu pa ljudi ne dolaze do izražaja – kaže Olja Dakić.
– Živim u inostranstvu, ali obilazim ceo Balkan u potrazi za materijalom. Kao mladom pevaču važno mi je da osetim veliko zapadno tržište, koje samo u Nemačkoj broji 68 operskih kuća, i nekoliko desetina akademija. Sve je decentralizovano i pristupačno. Studenti u fakultetskom kafiću mogu da sretnu Zubina Mehtu ili neku drugu zvezdu – kaže mlada solistkinja.
O raznim načinima na koje se na tako velikom tržištu dobijaju uloge, naša sagovornica kaže:
– Uloge se više ne čekaju. Mnogo je brže vreme, morate ići na audicije, kao glumci i manekenke, i to je jedan stalni proces. Međutim, i u tom poslu ima mnogo diletanata koji odlučuju. U jednoj velikoj operskoj kući su me angažovali za neku manju ulogu, a čovek koji me je primio bio je ekonomista. U drugoj je to bio arhitekta. Eto, mi vežbamo toliko sati dnevno, a o našoj sudbini odlučuju ljudi koji nisu u branši"
Olja zato ima nekoliko agenata. Jedna ekipa joj organizuju koncerte, dok druga traži audicije i, kako u šali kaže, „prodaje je” i bavi se „trgovinom ljudima”.
– Treba izdržati audicije i biti vrednovan na svaka dva dana, čak dva puta dnevno. Mi se ne bavimo sportom nego umetnošću, pa mi zato nije važno da budem bolja od nekoga jer je to relativno.
Sem preko agenata, ima i drugih načina. Priča kako je otišla kod Valerija Georgijeva, šefa dirigenta Marinskog teatra, kad je gostovao u Berlinu, i želela da on čuje njeno pevanje.
– U klasičnim krugovima Georgijev važi za nepristupačnu „divu” koju čekaju sa čajem kad izlazi sa scene. Došla sam ispred njegove sobe i zatekla čitavu svitu koja je želela da se sretne sa njim: ekipu finskog festivala, japansku princezu, direktora švedskog radija "
Rekao mi je da dođem u pauzi da me čuje. Preporučio je da me čuje Mirela Freni i pozvao da nešto radim za Marinski teatar. Ljudi za koje govore da su neugodni, u stvari su profesionalni i normalni. A mladima samo treba hrabrosti da im priđu i sve je moguće. Ja sam dokaz.
Na večitu temu „talenat ili rad”, Olja kaže sledeće:
– Sve vreme školovanja govorili su nam da je talenat „ništa”, a da je rad sve. Držim da je suprotno. Kad imate talenat, radite na njemu zato što talenat znači da nešto radite lako. Ja vrlo loše skačem udalj i verovatno bih morala mnogo da radim da bih postigla neki osrednji rezultat. Zato mislim da je talenat „sve” i uslov bez kojeg se ne može. Tezu da „svi možemo sve” smislili su mediokriteti da bi sebi olakšali. Jesam za demokratiju i pravičnu raspodelu, ali u umetnosti nema demokratije. Neko može, a neko ne može.
M. Sretenović
------------------------------------------------------------
Pozorište je kao horor film
U nemačkim operskim kućama primat drže moderne postavke. U njima je sve postalo slično i degutantno, predstave obiluju nasiljem, silovanjima, krv pršti na sve strane, i svaka se može nazvati „Gužva u Bronksu”. Na sceni je uvek neko go, i pitam se zašto sve što je moderno mora biti i brutalno. Estetika ružnog je prevagnula i pozorište se pretvorilo u horor film. Postala je naporna i ta stalna borba sa rediteljima koje molite da budete obučeni na sceni. Pored toga, ima i genijalnih predstava, ali one čine dva odsto. Uopšte, njihove predstave su uvek solidne, ali nikad ne oduzimaju dah.
[objavljeno: 05/03/2010]
