Izvor: Politika, 18.Nov.2009, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U traganju za izrazom
Predstave „Koža je zid” / „Popodne jednog fauna”, Beogradski plesni centar – Ustanova kulture „Vuk Karadžić”
Za nepunih pet dana u ustanovi kulture „Vuk Karadžić” premijerno su izvedene dve plesne predstave pod okriljem Beogradskog plesnog centra koji, na radost poklonika igre, već više od godinu i po dana neguje savremeno koreografsko stvaralaštvo, velikodušno otvarajući vrata domaćoj plesnoj produkciji.
Koncept i koreografiju predstave >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Koža je zid” potpisuje grupa autora, članova „MUDRA teatra”. Tematsko oslonjena na dramu „Dom Bernarde Albe” F. G. Lorke, predstava u svoje središte postavlja problem inhibiranja sopstvene seksualnosti, sledeći idejnu potku Lorkinog dela, i u njemu sagledane patološke potrebe majke da nebiranim načinima ukroti i brutalno iskoreni svaki oblik „želje za životom” svojih mladih kćeri. Upravo taj dramaturški segment predstave poveren Goranu Milenkoviću predstavlja i najviši domet ovog koreografskog ostvarenja, budući da je dosledno vođen dramaturški tok primerno ispunio svoju funkciju, posluživši kao pouzdana osnova daljeg traganja za adekvatnim koreografskim izrazom.
Ipak, ova značajna prednost nije u potpunosti naišla na odgovarajuće koreografsko uobličenje. Ovakav utisak možda najbolje potkrepljuje činjenica da su koreografski najuspeliji delovi upravo fragmenti prestave, za koje bi se slobodno moglo reći da su bili u stanju da na vizuelnom planu i doživljajnom horizontu gledalaca ostave jak utisak, potpomognuti decentnim i stilski profilisanim kostimima Borisa Čakširana. U tom smislu, kao veoma zanimljiva scensko-koreografska rešenja istakli bismo sâm početak predstave, zatim načine korišćenja kockastolike rekvizite, kao i scenu oduševljenog osluškivanja približavanja vojske.
Nastup tri protagonistkinje, Jovane Rakić, Jelene Stojiljković i Andrijane Lubine, koja je ujedno i autor scenografije, odisao je upečatljivom dramskom snagom i nabojem, i istinski posvećenim odnosom prema sopstvenoj izvedbi. A to je, samo po sebi, već i više nego dovoljan razlog da se predstavi „Koža je zid” zameri na pomanjkanju koreografske konzistentnosti, u nadi da će u narednom scenskom ostvarenju ove igračke trupe, posredstvom čvršće koreografske vizije, interpretativni potencijal njenih članica doći do punog izraza.
Predstava „Popodne jednog fauna”, u koreografiji i režiji Vere Obradović, žanrovski određena kao koreodrama, jedno je od onih vrsta scenskih ostvarenja koje kod kritičara, a verujemo i znatnog dela stručne publike, pobuđuje niz nedoumica, isprepletenih osećajem nelagode usled nastojanja da se uobliči kritičko-vrednosni sud koji bi počivao, nužno i pre svega, na tretiranju date predstave kao ozbiljnog scenskog ostvarenja, dostojnog iole ozbiljnije teorijske analize. U slučaju predstave „Popodne jednog fauna”, ovaj nezaobilazni preduslov, nažalost, nije ispunjen. Našli smo se pred jednom i više nego staromodnom koreografsko-dramaturškom koncepcijom, zasnovanom na pukom ilustrativnom koreografskom tretiranju odnosa otuđene, urbane svakodnevice i irealnog sveta snova i fantazija, prikazanog, do krajnjih granica, na klišetiziran način.
Segmenti predstave koji prikazuju snoviđenja i igru nimfi, nedopustivo su prepušteni jednom zastarelom vidu neoklasičnog igračkog izraza, koreografski potpuno osiromašenom, odlikujući se sladunjavim sklopom pokreta, odsustvom koreografskog pečata i problematičnom uvežbanošću, tehnički nedoraslih aktera. Ovakvom utisku naročito je doprineo izbor muzike koji je u sebe uključio muziku Kloda Debisija, jer je Obradovićeva, budući na neoriginalan i koreografski nedorastao način, ušla u stvaralački dijalog sa kompozitorom čije je delo, u svakom pogledu, obeležilo jedno od najslavnijih perioda u istoriji umetničke igre, i to upravo baletom „Popodne jednog fauna”. Zahvaljujući tome što su pred njih bili postavljeni simplifikovani glumački zadaci, uz elementarne oblike scenske akrobatike, studenti glume Akademije lepih umetnosti su, u zadatim okvirima, ispunili povereni im zadatak, i time doprineli kakvom-takvom održanju strukture ove predstave.
Milena Jauković
[objavljeno: 19/11/2009]
