Izvor: Blic, 21.Mar.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U strahu su otvorene oči
U strahu su otvorene oči
Prvu skulpturu, 'Strah od visine', Dejan Prendić (31) prodao je jednom profesoru sa Harvarda. Kontakt za izložbu je usledio. U međuvremenu, u Dejanovom malom ateljeu pokraj Zemunskog keja, nižu se neuobičajeni prizori: 'Tajna ljubav', 'Lovac na izgubljene duše', 'Lovci na izgubljeno blago', 'Paranoja'… - odraz senzibiliteta naše svakodnevice, možda likovna psihoanalaza. Zbog čega često vajate svinje?
- Svinje su moja ironična reakcija >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na društvo u kome živimo.
Izvinjavam se svinji. Uzimam je samo kao sinonim odomaćen u našem narodu za nešto prosto, nekulturno i pohlepno. Ona je zapravo mnogo plemenitija i lepša od ljudskih svinja. Možda ih zato više šminkam nego što bi trebalo. Zato deluju dopadljivo.
Diplomirali ste 1996. na temi strahova. Neuobičajena tema za skulpturu. Odakle vam?
- Fobije su naš pratilac u životu. Ima ih raznih, fobija od visine, od insekata, od bolesti, smrti… Umetnik ne mora baš u svakom trenutku biti svestan svog straha. Strah ponekad nenadano izbije na površinu, a nekad je prikriven i teško ga je izbaciti napolje... Skulptura u nas nema adekvatno mesto ni u eksterijeru ni u enterijeru. Imate li katkad utisak besmisla teškog posla koji ne uzvraća odgovarajućom nagradom?
- Gledam da sebi ne postavljam suvišna pitanja, kao što je problem egzistencije koji evidentno postoji. Ja sam borac. A koji je vaš cilj?
- Skulptura. Pre godinu dana odbacio sam komercijalnu keramiku, šoljice, čajnike, činije i slično, znajući da je predamnom trnovit put. Nisam više nalazio nikakav smisao u tome da stalno radim nove šolje… Ko su kupci vaših skulptura?
- Ima i onih koji ne stavljaju na svoje police isključivo vaze sa cvećem... Naš problem su tzv. intelektualci koji bi trebalo da razvijaju ukus, ali nemaju više odakle, jer su iscprli sve svoje rezerve. Vratimo se vašem cilju. Zašto Njujork?
- Zato što je Njujork centar sveta. Otvoren grad koji prima sve, i Latinoamerikance, i Kineze i Afrikance. Ima dušu. U stvari, Beograd je mali Njujork. Ipak, kad bih se ja pitao, odmah bih izmenio kulturu u medijima. Šta im zamerate?
- Što plasiraju kič. Nema nimalo cenzure. Blaga je reč kazati da mediji šire neukus među ljudima. Ne mislim pri tome na latinoamaeričke serije. Naprotiv! One, štaviše, imaju puno ljubavi, što nam u današnje vreme svima nedostaje. Mislim na TV emisije koje omladini služe kao reper šta je dobro, a šta nije. Kič koji dovodi do toga da nam ubica postane simpatičan junak! Kao u američkim filmovima. Zalažete li se za moralnog cenzora na televizijama?
- Ha, ha, ha, radikalno… Živeo sam godinu dana na Bežanijskoj kosi i svakodnevno posmatrao decu na pločniku. Ona više ne crtaju kuće, sunce, drveće ili mamu i tatu, već znakove najki, adidasa, riboka, MTV- ija, ili u najboljem slučaju, 'ljude u akciji'. Imam utisak da su im glavice prepune nebitnih informacija. Kako vi čuvate vašu kćerku od nebitnih informacija?
- Pričam joj bajke i kad god imam vremena izmišljam ih. Učim je čovekoljublju. Milena Marjanović
