Izvor: Politika, 21.Okt.2010, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U stanju komične nemoći
Dok smo se mi kliberili i cerekali, ovi jaki i ozbiljni su stvarali i uništavali, žarili i palili, od sopstvenog glasa naše cijukanje nisu ni čuli, kaže Miloš Radović, autor komada „Malaksija”
Želeo sam da napišem komad o bolesti od koje i sam bolujem. To nije malaksalost, nije depresija, to je stanje skoro komične nemoći, utrnuće mozga, nedostatak bilo kakve snage, fizičke i mentalne. „Malaksija” je suprotna od nade, ona je beskonačno produženi kraj. Za >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << razliku od drugih bolesti koje ulaze u čoveka, kod „Malaksije” čovek ulazi u bolest. Ona je uvek tu, jednog jutra samo zakoračiš i više nema povratka. Postoje zemlje u kojima je ova bolest nepoznata. U našoj lepoj zemlji ona je poznata odavno i retko ko je „Malaksiju” izbegao...
Scenarista i reditelj Miloš Radović napisao je svoj novi dramski tekst „Malaksija”, a upravo ovako objašnjava kako je i zašto pisao ovo delo. Predstava „Malaksija” biće premijerno izvedena večeras na sceni Zvezdara teatra u režiji Branimira Brstine. Radovićeve junake tumačiće: Branimir Brstina, Dara Džokić, Isidora Minić, Nenad Jezdić, Radoslav Milenković, Jelena Petrović i Suzana Lukić.
Naslućujući da će na sceni i u publici biti veliki broj „malaksičara”, Radović je želeo da ih spoji, da sa: „ljubavlju i razumevanjem podele zlo koje ih je snašlo”. Upravo iz tih razloga „Malaksiju” je ispričao u žanru romantične tragedije.
– Pisanje je usputna stvar kod mene. Ne pišem zato što moram ili zato što umem, nego zato što volim. I to ne uvek! Pisao sam o bolesti, za sada izmišljenoj, koju sam osećao. Bespomoćnost koju je „malaksija” izazivala kod mene bila je skoro komična. Nisam znao šta tačno pišem ali bilo mi je i strašno i smešno, a to je uvek dobro za literaturu. Izmislio sam junake, ubacio im virus „malaksije”, zarazio ih i pustio da se nekako izvuku i ozdrave. Ozdravili nisu a da li su se izvukli – odgovor ćete naći u jednom od boljih beogradskih pozorišta večeras– priča Radović.
Predstava „Malaksija” bavi se izvesnom najsiromašnijom, ali i najsrećnijom porodicom u Beogradu, koja se bavi krađom i preprodajom struje. Romantični život traje neko vreme a onda dolaze bageri da ih izguraju – levo, desno, gore, pa i dole. Bageru je svejedno. Porodica se bori za goli život, hrabro, junački, ali „malaksija” ih lomi, savija, oni gube snagu, popuštaju. Nade nema ali je budućnost svetla. Oni veruju u spas skromno, bez velikih zahteva, bilo kakav spas bio bi im odličan.
– Gledao sam komad pre nekoliko dana, jednu skiciranu, improvizovanu probu. I video sam ono što je, čini mi se, najvažnije – predstava se odvojila od teksta i postala samostalno biće. Tekst je bio trambulina niz koju su tvorci predstave skliznuli i odleteli da prave svoju stvar. Pisani komad je funkciju literarnog predloška ispunio, i nestao. A daroviti glumci su iščeprkali i na scenu izneli mnoge neotkrivene stvari, one koje nisam umeo da ugledam ili napišem – napominje umetnik.
Miloš Radović je originalna, neobična persona u našem kulturnom okruženju. Sebe smatra „dopisnim članom savremene kulturne scene”. Pravi, kaže, izlete u kulturi: napiše poneki komad, ili snimi film u deset godina...
– Ne osećam da živim u tranziciji, već u nekoj lošoj, nesređenoj, neinspirativnoj zemlji. Da li je ona u tranziciji, ne znam. Verovatno jeste. Tranzicija valjda znači da nešto treba da se pretvori u nešto drugo ali ja to ne vidim. Ne vidim da tranzicija ima jasan cilj: u šta mi želimo da se pretvorimo kada se završi tranzicija. Šta želimo da budemo? Želje su nam neusaglašene. Jedni žele jedno, drugi drugo. Zajedničkog cilja nemamo. Kaže se kako je lako naći umetničku inspiraciju u haosu. Kada bih mogao da biram, ipak bih više voleo da ništa ne napravim, a da živim u sređenom društvu – podvlači naš sagovornik.
Radovićev odbrambeni mehanizam, ipak, sudeći po prethodnim delima, je smeh. Scenarista je, da podsetimo, igranih filmova „Mali svet”, „Barbarogenije”, „Opera Vavilon” i drugih. Napisao je pozorišne komade „Čorba od kanarinca” i „Tulumbus”, a režirao „Čarugu”. Autor je mnogobrojnih televizijskih serija, dobitnik čak 65 inostranih i domaćih nagrada za najbolju reklamu, kampanju, reklamni spot, kratki film...
– Pretpostavljam da smeh nosim iz kuće. Mi smo porodično na taj način rešavali probleme. Nismo stvari rešavali onako kako ih rešavaju zdravi i jaki, već smo bežali u stranu i iz ćoška se smejali. Problemi na taj način nisu rešavani ali mi smo bili srećni jer smo ih ismejali, tako nam se činilo da smo postali veći od njih i da smo ih pobedili. Smeh je bio lek, ne uvek delotvoran, ali ipak lek. Međutim, dok smo se mi tako kliberili i cerekali, ovi jaki i ozbiljni su stvarali i uništavali, žarili i palili, od sopstvenog glasa naše cijukanje nisu ni čuli. Mi smo ostali u rupi da se smejemo i pišemo, a oni treskaju tamo gore i vladaju. Teško nama i blago njima – zaključuje Radović.
Borka G. Trebješanin
objavljeno: 22.10.2010.
