Izvor: Politika, 28.Jun.2013, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U pogubnim raljama tranzicije
Udruženje književnika Srbije godinama je u pojedinim medijima izloženo ružnom etiketiranju i govoru mržnje bez ikakve suštinske argumentacije
Radomir Andrić (1944), naš poznati pesnik, autor tridesetak zbirki pesama, predsednik Udruženja književnika Srbije, ovogodišnji je dobitnik nagrade „Jefimijin vez”, koja mu je nedavno uručena u manastiru Ljubostinja. Nagradu je dobio za pesničku knjigu „U palati pravde samo pramen”, koju je objavila beogradska „Prosveta”. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ovo je godina u kojoj Radomir Andrić slavi pedeset godina književnog rada, jer je prvi zapaženi ciklus pesama, pod nazivom „Preslišavanje na glas”, objavio 1963. godine u književnoj reviji „Vidici”.
Kakav je vaš odnos prema religiji?
Ako je Bog ljubav, a jeste, onda sam večiti tragač za tim sveprožimajućim osećanjem i nestišanim molitvenim glasom u srcu odakle potiče istinsko „ushođenje k Višem Bogoviđenju”, kako zapisa Domentijan u jednom svom tekstu. Pošto sam rođen u starovlaškom kraju, u porodici zasnovanoj na svetosavskoj duhovnosti i svetovnoj narodnoj kulturi, poneo sam u sebi mnogo toga saobraznog životodajnom Logosu i nadasve podređenog poštovanju dobrote u drugome. Na krštenju sam dobio ime u slavu mira, a moja krsna slava je Sveti Jovan Krstitelj. Napisao sam dosta pesama u molitvenoj intonaciji i nastojanju da ublažim svakidašnje tišnje i zebnje pred svim onim bolnim značenjima svojstvenim čoveku koji se brani od pustoši, stvarajući jezikom pesmotvornim čvršće i smislenije temelje svoga postojanja.
Nova zbirka se zove „U palati pravde – samo pramen”. Da li je došlo vreme za polaganje računa?
Svakako. Strasti se stišavaju, misao sve dublje svrdla i dotiče neizrečje i nespokoje posle mladalačkih nesporazuma prvenstveno sa sobom samim, a onda i sa svetom uglavnom nesvodivim na racionalne odrednice. Bilo je do sada dosta veselih časova, ali i nečeg iznuđenog tragičnim zamkama u koje sam neoprezno ulazio. Ipak sam opstajao, mogu reći, u prvom redu, zahvaljujući svojoj posvećenosti književnosti i nemirenju sa stvarnošću. Kad god sam bio suočen sa izazovima drugačijim od mojih uverenja, pisao bih novu knjigu i tako sam pravio neku vrstu duševnog štita od svega onog za čim sam od rođenja čeznuo. U nekoliko novijih knjiga započeo sam svođenje računa u ličnom imeniku... I u ovoj novoj knjizi sam nastavio još jasnije i produbljenije samoogledanje bez ostatka u sve bližem onostranom ogledalu.
Postoje, kažete, reči zaumnice i reči bogomoljke, koje su za pesmu korisnije?
Teško je reći koje nude više izražajnosti na pesničkom jeziku – i jedne i druge opravdaju svoju poetičku funkciju, ako isijavaju nešto drugo u odnosu na znane iskaze i lirske akardiograme. Zaumnice razrastaju zagonetku, a bogomoljke svedoče o veličini – duševnog odrona.
U knjizi je i nekoliko ljubavnih pesama. Mogu li toplina porodičnog doma i ljubav da – spasu svet?
Ljubavne pesme su večna tema, najvidljivija na emotivnoj skali u trenucima kada pesnički jezik zahvata samu suštinu iz nedovršive – gramatike osećanja. Takođe, mnogobrojne stihove sam splitao okolo rodne kuće i iskonskog tajnopisa u zavičajnom selu Ljubanje, gde sam uzalud mislio da negde drugde slađe voće rađa. A da li ljubav može spasiti svet jeste zapitanost sveprisutna i predstavlja nepresušivo izvorište lirizma i, konačno, samog života. Dostojevski je isticao da „smisao ljudskog bića nije samo u življenju već u onom zašto se živi”. A neporecivo da je ljubav deo te najviše smislenosti.
Ništa nije zauvek izgubljeno, kažete u jednoj pesmi. Znači li to da ima nade i za Kosovo i Metohiju?
Odmah moram istaći da su Kosovo i Metohija neodvojivi deo Srbije. Upravni odbor UKS i većina članstva poštuju druge narode i nacionalnosti – samim tim poštuje i svoje nacionalne interese, koji su iznad svega drugog. Istovremeno, zalažemo se sa svim dobronamernim ljudima da se vrati mir u našu južnu pokrajinu i da se omogući mnogobrojnim izgnanicima i stradalnicima da iznova ožive zapustele kuće i žitišta, da budu svoji na svome, bez straha od sutrašnjice. Verujemo da će naše državno rukovodstvo i predstavnici drugih stranaka pronaći zajednički jezik i da će kada je u pitanju opstanak srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, imati snage da se slože i osnaže nadu,bez obzira na kontroverzne datosti uslovljene politikom svetskih moćnika.
Predsednik ste UKS. Koji su najveći problemi ovog udruženja?
UKS, kao i ostala umetnička udruženja, nalazi se u pogubnim raljama tranzicije i uvećane ekonomske krize. Uz to, više posesivnih interesnih grupa bacilo je oko na zgradu u Francuskoj 7 – koja ima status nacionalnog kulturnog dobra. Godinama je u pojedinim medijima ovo udruženje izloženo ružnom etiketiranju i govoru mržnje bez ikakve suštinske argumentacije. Sva ta galama, vreme je pokazalo, uglavnom je bila u funkciji oduzimanja zgrade. Još jednom ističemo da UKS nije ni stranačko, ni partijsko i da odoleva dominaciji bilo koje interesne grupe. Članstvo je višenacionalno i svaki pisac za sebe, nezavisno od političkih uverenja, reprezentuje našu kulturu svojim književnim delima. Mi nismo suprotstavljeni radu Srpskog književnog društva, u čijim redovima ima značajnih pisaca. Različiti poetički pogledi i raznovrsnije stvaralaštvo idu samo u prilog većem ugledu naše književnosti.
Prethodna vlast vas nije baš mazila?
UKS nikad nije bilo mezimče dosadašnje vlasti. Naprotiv, i to što smo dobijali nije moglo da pokrije ni osnovne troškove: redovnog izlaženja lista „Književne novine”, Tribine i Beogradskih međunarodnih književnih susreta, koji ove godine obeležavaju pedesetogodišnjicu. Mi, ponavljam: isključujemo isključivost! Favorizovanje jednih na račun drugih je iznudica trenutka i nemaštine. Značajnije je da smo više usredsređeni na rešavanje mnogobrojnih problema, kao što su: položaj knjige, predozirana komercijalizacija izdavaštva, redovnije izlaženje književne periodike i svakako popravljanje socijalne slike pisaca, među kojima je manje onih koji žive od knjige, a sve više onih koji žive za knjigu.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 29.06.2013.
