Izvor: Politika, 20.Apr.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U okviru postdramskog izraza
„Bazen (bez vode)”, Mark Rejvenhil/Đurđa Tešić, Narodno pozorište, scena „Raša Plaović”
„Bazen (bez vode)”, jedan od najnovijih tekstova zadivljujuće talentovanog britanskog dramatičara Marka Rejvenhila, napisan 2006. godine, usmeren je na ispitivanje sveta savremene likovne umetnosti (prevod Marija Stojanović). Pisac cinično iscrtava odnose između tzv. visoke umetnosti i komercijale, individualne i grupne umetničke produkcije, pitanja odgovornosti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i manipulativnosti u umetnosti, ali i opštije teme – prolaznosti, starenja, smrti. Kada je reč o strukturi teksta, ona podseća na kasne radove Sare Kejn, dela Martina Krimpa ili Falka Rihtera, zbog totalnog ukidanja likova i didaskalija. Kao takav, tekst je zaista izazovan za scensko tumačenje, ali i zahtevan, jer traži vanrednu rediteljsku spretnost i spremnost na istraživanje mogućnosti scenskog jezika.
Rediteljka Đurđa Tešić se opredelila za vrlo efektnu postavku Rejvenhilovog teksta, konzistentnu i stilizovanu, u okvirima postdramskog izraza, što je sasvim opravdan, čak i očekivan izbor, imajući u vidu radikalnu formalnu otvorenost komada. Kada kažemo da je predstava postdramska, pod time mislimo na odsustvo fiksiranih identiteta likova i linearnosti naracije, upotrebu mikrofona i video prenosa koji problematizuju scensko prisustvo, relaciju između realnog i fiktivnog. Predstava referira na obrasce pop-kulture, prema kojima ima ambivalentan stav. Sa jedne strane se ekstatično prihvata pop-kič, ali se ti klišei i neprestano problematizuju, upravo putem tehnologije (mikrofon, video prenos, živa muzika). U predstavi je dosta prisutna ludistička komponenta, izražen je elemenat igre, zabave, dvosmislene teatralizacije i koketerije sa likovima, naracijom i tehnologijom, što je, takođe, karakteristika postdramske estetike (Leman ju je definisao kao cool fun).
Sena Đorović, Vanja Ejdus Kostić, Goran Jevtić i Aleksandar Đurica vrlo ujednačeno igraju likove, ili, tačnije, zbog njihove neodređenosti, fragmente likova, neostvarenih umetnika. Svi nastupaju veoma predano, prodorno, uverljivo. Stilovi igre su promenljivi, ali su u celini zaista homogeni. Kreću se u rasponu od plastične, bezlične stilizovanosti, do psihološki suptilnih uobličenja različitih emocija – mržnje, gneva, prkosa, ponosa, ali i sažaljenja, saosećanja, razočaranja, nostalgije.
Dizajn scene je uslovan i minimalistički, a predstavlja praznu unutrašnjost bazena, što, naravno, ima simbolički smisao (scenograf Siniša Ilić). Muzičar Vladimir Pejković sve vreme je na sceni i muzički prati radnju (gitara, elektronika), čime se bitno oblikuje ritam predstave, ali se i naglašavaju i produbljuju emocije i značenja. Predstava je i mizanscenski živa, promene osvetljenja su, takođe, česte i kontrastne, što sve, vrlo kvalitetno, održava njenu dinamiku.
„Bazen (bez vode)” Đurđe Tešić je veoma solidna, ambiciozna, ali ne i pretenciozna predstava kojoj se, jedino, možda, može zameriti njena nedovoljna tematska relevantnost, bar kada je reč o glavnoj temi, apsurdnoj komercijalizaciji savremene likovne umetnosti. Kontekst u kojem je tekst nastao bitno se razlikuje od našeg, takvo ozbiljno tržište (post)postmoderne umetnosti mi baš i nemamo, pa nam je taj idejni nivo teksta/predstave sasvim nebitan. No, kako to nije jedini tematski sloj u predstavi, ona se bavi i opštijim pitanjima – odgovornosti umetnika, ambicije, sujete, ljubomore itd., nedostatak aktuelnosti glavne teme i nije tako nepremostiv problem.
Ana Tasić
[objavljeno: 21/04/2009]
