Izvor: Politika, 27.Jan.2012, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U odraslima treperi duša deteta
Ostaje nada da će svet u budućnosti da se menja, jer san čovekov o lepšem, pravednijem svetu – neće prestati da živi, uprkos užasa Hirošime, Aušvica, Černobilja...
Učiteljski fakultet iz Beograda, u novopokrenutoj biblioteci „Mali princ”, objavio je, kao prvu knjigu, na gotovo šesto strana, „Sabrane bajke” Grozdane Olujić. U ovu knjigu ušle su sve bajke koje je spisateljica objavila u svojih pet knjiga bajki: „Sedefna ruža i druge bajke” (1979), „Nebeska >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << reka i druge bajke” (1984), „Kamen koji je leteo” (2002), „Snežni cvet” (2004) i „Jastuk koji je pamtio snove” (2007), ukupno 112 bajki. Knjigu je priredila Zorana Opačić, veliki poznavalac stvaralaštva Grozdane Olujić, autorka knjige: „Poetika bajke Grozdane Olujić”, koju je objavila Srpska književna zadruga. Nedavno je, u izdanju Učiteljskog fakulteta u Beogradu, objavljen i zbornik radova o književnom delu Grozdane Olujić, pod naslovom: „Buntovnici i sanjari”.
Kako se dogodilo da se romanopisac, i to veoma uspešan, okrene bajci? Da li je to bilo slučajno?
Ne slučajno, jer ništa nije bilo slučajno tih mutnih, devedesetih godina, opterećenih ideologijama, mržnjom, ratovima od kojih se jedino moglo pobeći ili u san ili u bajku, ne samo na našim prostorima, već i u čitavom svetu. Podatak da su najčitanije tri knjige 20. veka bile: „Mali princ”, „Gospodar prstenova”, „Hari Poter”, sve tri bajke, dovoljno govori sam za sebe.
Da li to znači da ste vi u bajku pobegli zbog politike?
Donekle. Ali, i zbog potrebe da se iskažu istine o kojima se ćutalo, da se uđe u neki lepši, smisaoniji svet u kojem se, po Andriću, krije „prava istorija čovečanstva”, mada bajka nije naivna, već duboko svesna da postoji mržnja, nasilje, zavist, smrt, ali da je od mržnje, pa i same smrti, jača ljubav, jača samilost, kao i da zlatna jabuka ne pada junaku bajke tek tako u krilo. Da bi do nje, začaranog dvorca ili princeze došao, on mora pošteno da se namuči, planine i reke da pregazi, otkrije svoju sopstvenu dušu kroz patnju ili smeh, svejedno, u čemu i leži osnovna vrednost bajke. Isidora Sekulić je govorila de je bajka „mala orahova ljuska u koju može da se smesti roman, tragedija, komedija...” Rođena u praistoriji i živa sve do danas – bajka to jeste, jer uz sve promene koje smo doživeli, potreba čoveka za ljubavlju i nadom – nije prestala da postoji, mada se i sama bajka menjala i, verovatno, će se menjati i dalje.
Elemenata bajki bilo je i u vašim romanima. Čvrsta žanrovska podela, očigledno, više ne postoji?
Možda. Ali, postoji magijski realizam, čovekov san o slobodi i sreći, a toga ima u mom poslednjem romanu „Glasovi u vetru”. U ranim romanima: „Izlet u nebo”, „Glasam za ljubav”, „Ne budi zaspale pse”, „Divlje seme”, ima elemenata poezije, kao što ih ima i u bajkama, ali u ovim mojim romanima bajkovitosti nema. Ona se javlja mnogo kasnije, u zbirci priča „Afrička ljubičica” i romanu „Glasovi u vetru”.
U vašim bajkama, za razliku od tradicionalnih, čovek se odvojio od prirode. Kako današnja deca prihvataju umetničku bajku?
S ljubavlju, jer je i deci, kao i odraslima, potreban svet prirode, drveća i trava, bubica, veverica, ptica... U svojim bajkama pokušala sam da im taj svet, barem donekle, vratim preko junaka kao što su Vedran iz bajke „Mesečev cvet” ili dečak iz bajke „Princ oblaka”. Nadam se da mi je uspelo.
Vaše bajke nisu namenjene samo deci, često su više za odrasle?
Zato što u odraslima, često, treperi duša deteta, i obrnuto. Svi mi nešto tražimo, za nečim čeznemo...
U vašim bajkama nema smrti, samo se jedan oblik života pretvara u drugi?
Pa i pretvara se. Ko zna neće li, u menama sveta, jednog trena, kad prođu milenijumi, neka breza postati devojka ili zvezda. Ko zna šta će biti kada se otkrije tajanstvena „božja čestica”. Mnogo toga postoji, a mi nismo u stanju to ni da naslutimo. Ipak, svesni smo da je u svetu sve povezano. Nešto što je postojalo samo u bajkama, od letećeg ćilima do stvaranja čoveka, u brazilskoj bajci, od čestice čovekove kože – postalo je stvarnost. Doduše, ne uvek najsrećnija.
Bajka je, ipak, traganje za srećom?
Čovekov život je, ako pažljivije pogledamo, upravo traganje za srećom ili barem mirom kojeg u 20. veku nije bilo, a nema ga ni danas. Ostaje, međutim, nada da će svet u budućnosti da se menja, jer san čovekov o lepšem, pravednijem svetu – neće prestati da živi, uprkos užasa Hirošime, Aušvica, Černobilja... Carstva su nastajala i nestajala, a taj san je nadživeo i Kaligule, i Nerone, i Hitlere... Zašto ne bi preživeo i današnje, svuda rasejane, nove Hitlere?
Jednom ste rekli da vam je kritika, u vašim delima, otkrila neke detalje kojih niste bili svesni. Kakav je vaš odnos prema književnoj kritici?
Uglavnom pozitivan, mada se kritici daje sve manje prostora u našim medijima. Gase se časopisi, nestaju knjižare. A nikada nismo imali bolju, obrazovaniju kritiku, toliko mladih ljudi posvećenih traganju za vrednostima u delima novih autora, ali i onih iz prve i druge polovine 20 veka, koji su bili skrajnuti i prećutkivani zbog vanliterarnih, najčešće ideoloških razloga. Do nas tek sada dolaze dela Dragiše Vasića, Stanislava Vinavera, Stanislava Krakova...
Zoran Radisavljević
objavljeno: 28.01.2012
