Izvor: Politika, 30.Jul.2015, 22:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U modi je neznanje i ćutanje
Naš jezik je ugrožen, bilo bi bolje i preče da smo branili jezik nego državu – kazao je Matija Bećković u Valjevu
Valjevo – Majski pesnički praznik vezan je za sećanje na Desanku Maksimović, a drugi za svaki dolazak pesnika i akademika Matije Bećkovića. Iako je ovde dolazio nebrojeno puta, svaki novi njegov dolazak je kao prvi. Tako je bilo i na završnoj večeri 28. književnih događanja u dvorištu Gradske biblioteke, jer oni koji nisu imali mesta za stajanje ispod >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << čempresa, u drugoj sali pratili su putem video-bima razgovor sa jednim od najvećih naših živih pesnika.
Bila je to na momente čarolija, seta, sećanje, upozorenje, komedija i neponovljivo jezičko i pesničko majstorstvo.Ispričao je kako su se u njegovom slučaju ukrstili život i poezija i da je to bio samo prolog za ono što je usledilo kasnije. Upozorio je da je naš jezik ugrožen i da su, nažalost, u modi neznanje i ćutanje.Znatan deo ove večeri Matija je posvetio prisećanju na svoje kolege i savremenike, a posebno se osvrnuo na Dušana Radovića, čiju bi glavu, kako je predložio, kao što to čine Amerikanci svojim vladarima i poznatim ličnostima, trebalo isklesati u stenama neke srpske planine. Iako je, kako se pohvalio, umešen od različitih testa, jer je rođen u Senti, učio školu u Slavonskom Brodu i Kolašinu, u Valjevo je došao u najlepšim godinama i ovaj grad smatra za kolevku svog pesničkog rođenja.
– Ovde sam kao maturant Valjevske gimnazije napisao pesmu „Vera Pavladoljska” i sa njom otišao na studije u Beograd i objavio je u listu „Vidici”. Vera Pavladoljska je bila samo jedno ime, za mnoge, izmišljeno, jer je tako zvučalo, a za one koji su znali, bila je učenica Valjevske gimnazije, dve godine mlađa od mene. Tada nisam ni slutio da će to biti moja prva pesma, prva knjiga, prva ljubav, moja žena i majka moje dece. Ukrstili su se život i poezija i to je bio samo prolog za ono što je usledilo kasnije. Razume se da nisam tada znao dokle će me ta pesma odvesti, ali pesme su pametnije od pesnika – kazao je Matija Bećković.
Pesnik se osvrnuo i na nekoliko čuvenih valjevskih ličnosti koje su ovaj grad učinile duhovnom prestonicom i jednim od poetskih centara u Srbiji. Kao bosonogi dečak prvi put video je oca Justina Popovića kako na pijačni dan sedi u čezama sa dve monahinje, da bi nešto kasnije od starijih čuo da je išao da se javi u tadašnju stanicu milicije. On je danas jedan od svetitelja naše crkve. Otkrio je da je rođen na dan kada se upokojio njegov znameniti imenjak Prota Mateja Nenadović, čiji sin Ljuba je preveo očeve „Memoare”, a kasnije kao šumadijski Evropljanin napisao brojne pesme koje se i danas pevaju po Crnoj Gori.
Govorio je Matija i o otkrivanju spomenika Desanki Maksimović, što niko drugi „sem onoga koji je svima vladao” u to vreme za svog života nije doživeo. Praktično je bilo strogo zabranjeno nekoga klesati za života u punoj figuri ili u kakvom jurišu na konju.
– Imao sam čast da tome prisustvujem i da u tome učestvujem, da sa njom putujem od Beograda do Valjeva, da me pita šta ću da govorim, da joj kažem kako se obukla. Ona se obukla skromnije nego inače, a onda je svima prilazila da se izvinjava i da im obećava da će i oni doći na red, da se ne ljute na nju što joj se to, kako je mislila, bez ikakvih zasluga dogodilo. A ona je samo službom svom jeziku ukazala kako se može postići to što je ona postigla. Može se reći da je nju više ljubav čitalaca, nego pažnja i preporuka književne kritike, dovela u ikonostas u kojem sada stoji – rekao je pesnik.
Matija Bećković smatra da živimo u dobu antiumetnosti i da je u modi neznanje. Samo vera u poeziju održava još uvek ovakve večeri i, kako kažu, sve će umetnosti nestati a poezija neće, zato što je poezija večna tajna kao što je život. Kao što čovek nije stvorio život, pa ne zna kako bi ga uništio, tako ne može ni taj posebni život jezika koji čini poezija. Uprkos tome što nas sa svih ekrana ubeđuju da je vreme poezije i umetnika prošlo, oni ipak dolaze ovde, po vrućem danu, a znaju da ih ne očekuje ništa drugo do gole reči njihovog maternjeg jezika.Naš jezik je takođe ugrožen, i bilo bi bolje, pravednije i preče da smo branili jezik nego državu, a jezičko zakonodavstvo više nego državno ustrojstvo, jer ono je starije i važnije i iz njega se sve može obnoviti. Jezik je naša najvažnija biblioteka,najvažnija institucija, najsačuvaniji arhiv i muzej gde je svaka reč u njemu kulturni spomenik – istakao je Bećković.
