Izvor: Politika, 08.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U dalekom svetu
O filmovima Cai Ming Lianga, Đanija Amelija, Haruna, "Čarobnoj fruli" Keneta Brane u čast Volfganga Amadeusa Mocarta
Od našeg specijalnog izveštača
VENECIJA – LIDO, 7. septembra – Privlačne glumice, glamurozni svet neprikosnovenih modnih carstava Njujorka i Pariza, dovoljno komičnih elemenata i duhovitih pasaža, idealan ritam učinili su da se sa lakoćom zanemari činjenica da je film "Đavo nosi Pradu" Dejvida Frenkela dozlaboga simplifikovana priča izvedena >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prema školski utvrđenim žanrovskim klišeima. Međutim, o tome uopšte nije potrebno razmišljati, već se valja prepustiti čistoj zabavi u trajanju od 110 minuta. Uživajući u performansu Meril Strip u ulozi kapriciozne tiranke, najmoćnije žene u modnom biznisu – Mirande Prisli, urednice časopisa "Ranavej", potpuno okrepljena sinoć je, sa specijalne projekcije filma, izašla armija dnevnih festivalskih izveštača, orna da preživi još jedan dan filmske tiranije. "Đavo nosi Pradu" je otkupljen i za naše tržište i od srca ga preporučujemo u terapeutske svrhe.
Današnji festivalski dan u svakom slučaju pripada Meril Strip koja će se pokloniti publici na večerašnjoj, zvaničnoj projekciji filma u sali Grande. "Zrnce slave" danas će joj oteti jedino britanski glumac, pisac i reditelj Kenet Brana koji je, u čast 250-godišnjice Volfganga Amadeusa Mocarta, ekranizovao njegovu operu "Čarobna frula". Reč je o projektu Fondacije Pitera Mura čiji su čelnici za scenaristu i reditelja odabrali Branu kojem se, za adaptaciju libreta, priključio Stiven Fraj, a za maestralnu scenografiju i fotografiju i dva nosioca nominacije za Oskara – Tim Harvi i Rodžer Lenser. Radnja ovog spektakularnog muzičkog filma, u Braninom viđenju, smeštena je u praskozorje Prvog svetskog rata i velike ljudske tragedije, a čarobna frula je opet tu kao simbol i svetlost nade. U čast Mocarta zvanična projekcija ovog filma zakazana je večeras u raskošnom venecijanskom Teatru di Feniće.
Kako se festival bliži kraju, polako se sležu utisci o viđenim filmovima i uveliko predviđa ko bi mogao da se nađe među dobitnicima "Zlatnog lava" i drugih festivalskih odličja. Na kritičarskim listama i dalje vode Alen Rene sa "Privatnim strahovima na javnim mestima" i Stiven Frirs sa "Kraljicom", ali se sasvim dobro drže i Cai Ming Liang sa "Neću da spavam sam", Mahmat Saleh Harun sa "Sušnim razdobljem" i Đani Amelio sa "Zvezdom koje nema".
U filmu "Neću da spavam sam", kultni tajvanski reditelj Cai Ming Liang vraća se u rodnu Maleziju, u Kuala Lumpur 1999. godine kada je tadašnji premijer Mahatir optužio svog zamenika Anvara za korupciju i sodomiju izazvavši političku krizu. Kao dokaz Anvarovog bluda, naciji je predočen isflekani dušek iz njegove spavaće sobe i ta scena urezala se u pamćenje Malezijaca. I upravo ta kolektivna memorija poslužila je Ming Liangu za priču o stranim radnicima koji u svoje prebivalište donose pretučenog beskućnika a jedan od njih sa ovim nesrećnikom deli postelju i negujući ga, razvija posebno blizak odnos. Ako bi tražili naslednika Ang Lijevog homoseksualnog ljubića "Planina Broukbek", onda bi po tematici i spontanosti osećanja, to mogao da bude ovaj Cai Ming Liangov film čija se radnja vuče sporo poput smoga koji u ljubavnim scenama prekriva Kuala Lumpur. U vizuelnim dosetkama Ming Liang je nedostižan i upravo je to ono što njegov novi film izdvaja u sam vrh ovogodišnje venecijanske ponude.
Afrički reditelj Mahmat Saleh Harun nudi mali, elegantni film, gotovo bez dijaloga sa veoma snažnom tematikom. "Sušno razdoblje" je priča o posledicama i žrtvama četrdesetogodišnjeg građanskog rata u Čadu (među njima je i reditelj koji je i sam bio teško ranjen). Zverstva su prestala, a krvnici postali normalni i ugledni ljudi. Ubica dečaka N′đamena sada je pekar, dečak se kao šegrt zapošljava kod njega ali je nesposoban da ga iz osvete ubije. Jer, ratni zločinac sada je brižni gazda, spreman da svog šegrta posini. Iako pomalo štur, film vredan pažnje.
Već jednom venecijanski laureat Đani Amelio u svom novom filmu "Zvezda koje nema" otkriva Kinu. I za razliku od francuskog reditelja Benoa Žakoa koji je u filmu "Nedodirljivi" nemušto i besmisleno "otkrivao" Indiju (čudi što je ovaj film uopšte uvršćen u glavni takmičarski program), Amelio je ponudio ljupko, humano delo o susretu dve civilizacije, različitih životnih stavova unutar surovosti moćnog ekonomskog razvoja, kroz romansu italijanskog majstora za teške gvozdene instalacije i mlade Kineskinje koja je zaposlena kao njegov pratilac. Film sa dobrim emotivnim nabojem, bez zapadnjačkog moralisanja ili nadmenosti.
Dubravka Lakić
[objavljeno: 08.09.2006.]
