Izvor: Politika, 14.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U Irak zbog muzike
Pred beogradskom publikom dirigent Robin O'Nil koji je sa Džeremijem Ajronsom stvarao predstavu u londonskom Old Viku, u kojoj su na istoj pozornici bili Evropljani i Iračani
INTERVJU
ROBIN O'NIL
U novu sezonu Beogradska filharmonija je u oktobru – na Kolarcu, naravno – zakoračila sa britanskim dirigentom Robinom O'Nilom. Bio je to njihov prvi zajednički koncert, a u goste je pozvan i fagotista Mauricio Paez. Verovatno ne slučajno: i dirigent je u svet muzike >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ušao upravo svirajući fagot. U tom dobrom društvu, pa još i opremljena novim instrumentima, Filharmonija je od svog otvaranja sezone napravila mali muzički praznik. Evo, i drugi put ove jeseni maestro iz Londona predstavlja se beogradskoj publici, na istom mestu sa istim orkestrom, samo gošća je nemačka violinistkinja, u svetu jedna od najboljih iz mlađe garde, čije se (prez)ime, ako ga već niste čuli, lako pamti – Izabele Faust. Propustite li i večerašnji koncert, preostaje vam još jedan u ovoj sezoni sa O'Nilom – 18. januara. Ovu "priču o dirigentu" počnimo i sa još dva-tri podatka: kao i druge njegove uspešne kolege sarađivao je sa uglednim orkestrima (Londonska filharmonija i slični), osam puta bio je nominovan za nagradu Gremi, u njegovoj diskografiji je više od trideset naslova, nekoliko puta nastupao je i na poziv princa Čarlsa... Na Ostrvu se i to rado spomene.
Kakve su vaše prve slike, muzičke i druge, koje nosite iz Beograda?
Ovaj grad koji nisam poznavao veoma je živ, a ljudi pristupačni, gostoljubivi. Kolarac ima dobru atmosferu i odmah se vidi da ima i istoriju iza sebe. Moj prvi susret sa orkestrom bio je u znaku muzike Elgara i ono što je blisko britanskoj publici i ovde je dobro prošlo. To zahteva odgovarajuću tehniku i emocije, što je orkestar vrlo dobro izneo.
Da li je za vas nova i "partnerka" na pozornici – Izabele Faust?
Ne, već smo radili. Ona je izvanredna, virtuozna. Divno svira Mocarta, Bramsa, Stravinskog, Bartoka... Sve! Kao od šale menja stil i žanr.
Pre dve godine, sa rediteljem Endrjuom Stegalom, posetili ste Bagdad. Kada ste se vratili kući, u londonskom Old Viku počela je da se rađa melodrama Stravinskog "Priča o vojniku"... Šta se sve događalo sa ovom malom teatarskom "bombom"?
U početku jedan mali posao toliko je narastao da se pretvorio u pravu umetničku avanturu u koju se, kao narator, uključio i Džeremi Ajrons. Izuzetan glumac i profesionalac predložio je da u našoj verziji "Priče o vojniku" mesto događaja bude aktuelno – Irak. Na scenu smo izveli dve grupe glumaca i muzičara. Na jednoj strani Evropljane, na drugoj one koje smo odabrali u Iraku, fantastične sa svim tim svojim folklornim bojama. U početku je bilo i malih zebnji u vezi sa ovakvim projektom međutim, upravnik Old Vika hrabar je čovek, otvoren za različite eksperimente. Deo publike bio je oduševljen, dok su neki pokazivali i otpor prema ovakvoj vrsti projekta. Glavni cilj je postignut: niko nije ostao ravnodušan. Ni kritika, koja je "Priču o vojniku" nazvala najkontroverznijim i najupečatljivijim pozorišnim događajem godine.
Šta je rekla politička "kritika"?
Srećom, toga nije mnogo bilo. Više je bilo straha da neko naš irački deo ansambla možda ne optuži za kolaboraciju. Oni su se i emocionalno vezali za taj projekat i njihova reakcija bila je: "Ma, neka se nose. Idemo u London da igramo tu predstavu". I moram da kažem: prezadovoljan sam saradnjom sa tim talentovanim ljudima.
Pred svoj dolazak u Srbiju, želeli ste i malo informacija o njenoj muzici. I...?
Mokranjak (čitaj: Mokranjac). Dirnula me je, uhvatila ta dramatična muzika u kojoj kao da čujem otkucaje srca. Priznajem, tako nešto rado bih dirigovao.
I bez mnogo reči, čujemo, između vas i Filharmonije desila se ljubav na prvi pogled...?
Moj način rada uvek je isti i dobar kontakt sa orkestrom se ostvari ili ne. Rado sarađujem i sa orkestrima iz istočne Evrope, među takvima je, evo, i Beogradska filharmonija, orkestar velikog potencijala. Lep događaj je ovo ulaganje u nove instrumente, bez kojih nema optimalnog zvuka. To budi i novu energiju i raspoloženje koje i publika prepoznaje.
Na početku je bio fagot. Gde mu je danas mesto u Vašem muzičkom životu?
Sa 14 godina bio sam član omladinskog orkestra sa kojim su radili i najpoznatiji dirigenti. Kasnije su došli drugi orkestri iz kojih sam ja od najslavnijih "učio" šta to sve rade sa palicom u ruci. Tako sam promenio stranu, ali orkestar je za mene nešto genetsko. Kad sam za dirigentskim pultom, ja sam istovremeno i na onoj strani. Dišem i živim sa orkestrom, on je kao deo moga organizma. Za fagot više nemam vremena. Odsviram ponešto za svoju dušu, sa mojim starim prijateljem Kolinsom, koji će u januaru sa klarinetom doći u Beograd. Dirigenti koji su nekad svirali obično svoj instrument ne prepuštaju prašini. Lorin Mazel, recimo, svakog dana mora nešto da odsvira na violini. Ja takođe svoj fagot ne mogu da zaboravim.
-----------------------------------------------------------
Faust svira Stravinskog
Publika u Kolarčevoj zadužbini večeras će moći da čuje Hajdnovu Simfoniju br. 86, kao i dela Igora Stravinskog – Koncert za violinu i orkestar i "Posvećenje proleća". Sa Beogradskom filharmonijom, pomenuti koncert izvešće Izabele Faust na Stradivarijevoj "Uspavanoj lepotici", violini iz 1704. godine.
M. Šehović
[objavljeno: 14.12.2007.]
