Izvor: Blic, 26.Nov.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tuđe, a nije ni smešno
Tuđe, a nije ni smešno
Što nam je život dramatičniji, komadi na repertoarima pojedinih pozorišta u Beogradu i izvan njega sve su manje dramatični i životni. Nije reč o komedijama koje publiku razgaljuju snagom smeha i time je za trenutak sklanjaju od svakodnevnih briga.
Ne, na repertoaru su sve češći komadi iz sredina gde su drame porodičnog i ljubavnog života u malograđanskoj varijanti njihova najveća životna drama. Osim kad im 'idilu' pokvare teroristi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ili momci sa obližnje periferije. Te drame umeju čak da budu veoma neprijatne, nimalo smešne, da podsećaju na najgore krize odnosa između partnera kod nas i u svetu. Samo što uzorci ovih porodičnih i ljubavnih drama nisu, kao kod nas neuroze teške svakodnevice, već krize materijalne sitosti i emotivne zasićenosti.
Dijalog tih drama je pristojan, katkad kao i u Pintera, samo bez njegove zaumnosti. Komad se poverava mlađim rediteljima, a tri-četiri uloge se dodele dobrim glumcima kojima obilujemo, dekor skroman ali sa ukusom, kostimi uglavnom koliko dara ima kostimografkinja, a pozorište para.
Na konferenciji za štampu upravnik ili dramaturg tvrde da je reč o hitu sa Brodveja, Vest Enda ili komercijalnih ulica drugih metropola.
Ispada pristojna, profesionalna predstava sa dobrim ansamblom. A poduhvat ipak apsurdan u svojoj površnosti i besmislenosti za naše prilike, a naročito neprilike. Na predstavi kritičar se mršti jer nema o čemu ozbiljno da piše, a gledaoci se zgledaju kao da jedno drugog pogledom pitaju što je stavljeno na repertoar nešto što nas se ne tiče. A nije smešno. Bar da je smešno.
Ko se malo razume u sistem i istorijske korene dotiranih pozorišta, još se pita kud odoše pare; zar je to misija i smisao pozorišta kod nas!
Ubrzavanje
Da li ste primetili da su satovi svuda oko nas? Na uličnim displejima, na mobilnim telefonima, na kompjuterima, na rukama. Samo upalite televizor i u uglu ekrana videćete digitalno vreme koje nam deli dan od emisije do emisije, od jednog do drugog reklamnog bloka, od vesti do vesti.
Permanentno otkucavanje vremena na koje nas podsećaju mediji, atmosfera rokova, budućih događaja ka kojima smo prinuđeni da hrlimo, sekvencioniranje dana, nedelje, meseca i godine, pored globalnog zagrevanja, globalnog umrežavanja ili globalnih katastrofa, predstavlja specifičan fenomen savremenog doba koji se može odrediti kao globalno ubrzavanje.
Apartno od modernih fizičkih teorija koje su već elaborirale ovaj fenomen, kao i od činjenice da je naš subjektivan doživljaj da nam dan zujne dok smo rekli keks, da godina proleti dok se okreneš i da deca rastu brže nego ikada, globalno ubrzavanje odigrava se na podlozi koja nije ni psihološka, ni fizička, već najpre ekonomska.
Ako se novogodišnja putovanja reklamiraju još avgustu, aranžmani za letovanje počinju da prodaju u januaru, ako svoj život merimo brojem kreditnih rata koje još treba da otplatimo, a kom je 'pretpubertet' skorašnje otkriće, ako nas oglašivači neprekidno podsećaju da požurimo kako bismo ostali u toku, onda je drugo lice tog globalnog imperativa da se hrli ka budućnosti, zapravo sadržano u sveprisutnoj atmosferi nestrpljenja da se željeno dohvati što pre.
Fenomen o kojem je reč prirodna je posledica zahuktalog infekta potrošnje, koji u produkovanju sveopšteg nestrpljenja, i u sve glasnijem zahtevu epohe da se sustigne vreme, prikriva činjenicu da je logika kapitala ne samo dominantna i jedina operacionalna, već da neosetno strukturiše naše živote oko gladi za trošenjem, u kojem ćemo se, ne budemo li ovo shvatili i blagovremeno povukli ručnu, i sami pre vremena iscrpiti.
Zato bi trebalo da usporimo. Jer nestrpljenje nikada nije bilo saveznih mudrih. Toga moramo biti svesni ako ne želimo da kroz sopstvene živote prolećemo kao muve bez glave.
