Izvor: Politika, 11.Dec.2009, 23:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tromeč Harmsa, Monti Pajtona i Čehova
Kada se okrenemo oko sebe vidimo da živimo, zaista, negde na ivici komedije i tragedije, kaže reditelj Nikola Zavišić koji za Narodno pozorište režira delo „Igrajući žrtvu” braće Presnjakov
I pored toga što, zbog razbarušene frizure, na prvi pogled deluje neobavezno, reditelj Nikola Zavišić je upravo taj koji u pozorište u koje želi da radi dolazi sa predlogom autora i teksta, unapred sačinjenom podelom, željom za promenom, ali i ofanzivnim radom. Ovoga puta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << desio se presedan. Iz direkcije Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, tačnije od direktorke Tatjane Mandić-Rigonat, Zavišić je taj koji je dobio poziv – da radi komediju „Igrajući žrtvu” braće Vladimira i Olega Presnjakova.
U direkciji Drame nacionalnog teatra, s obzirom na to da vrlo dobro poznaju Zavišićev senzibilitet, smatrali su da je ova komedija situacije, pisana u četiri ruke, prava „mera” za temperamentnog reditelja. Ponudili su mu da, najpre, pročita tekst. Poznat je i ishod. Premijera predstave „Igrajući žrtvu” biće izvedena u četvrtak, 17. decembra na sceni „Raša Plaović” u Zavišićevoj režiji.
– „Igrajući žrtvu” je ozbiljna kritika društva, crnohumorna i mračna komedija stvarnosti, sa apsurdnim i suludim, ali životnim situacijama kakav je, uostalom, i sam život. Kada se okrenemo oko sebe vidimo da živimo, zaista, negde na ivici komedije i tragedije. Braća Vladimir i Oleg Presnjakov su visoki intelektualci i spadaju u najpopularnije ruske savremene autore – kaže Zavišić.
Po ovoj drami je, inače, 2006. godine snimljen film, u režiji Kirila Seberbrenikova, koji je osvojio mnoge značajne nagrade na festivalima.
– Možda ću se malo grubo izraziti, ali najtačnija procena komada „Igrajući žrtvu” jeste da je on „tromeč” Harmsa, Monti Pajtona i Čehova. Harmsa – sa svojim nedoslednostima i nelogičnostima i velikim kontrastima iz kojih pravi besmisleni humor, ali koji je takođe ozbiljna kritika totalitarnog režima u kojem je živeo. Monti Pajtona – jer je do apsurda doveo humor koji se zasniva na engleskoj hladnoći i ozbiljnosti, jako tačan i formalno čist, ali karikaturalan oblik predstavljanja stvarnosti. I, najzad, Čehova za koga dobro znamo šta je: potisnuta emocija, jako duboko u čoveku ukorenjena tuga i propadanje. Sve se to, negde, skupilo u braći Presnjakov u jako srećnom izbory i likova i situacija koje su opisali – objašnjava Zavišić.
Glavni junak crnohumorne komedije „Igrajući žrtvu”, koja progovara o životnom beznađu, jeste Valja čiji se život pretvara u rekonstrukciju zločina. Ipak, objašnjava Zavišić, sve obiluje humorom iako je cela priča, zapravo, duboko metafizička.
– Mislim da je dobro da publika dođe rasterećena. Situacija u priči je takva da sve vuče u devedesete godine prošlog veka. I kostim i scena, jer smo crpeli materijal iz dokumentarnih fotografija savremene Rusije. Njih je kostimografkinja Mirna Ilić pronašla na internetu. Sam komad tretira početak tranzicije u Rusiji, dakle, tu neku 1994. godinu.
Nikola Zavišić, rođen u Beloj Crkvi, tek je zakoračio u srednju generaciju srpskih reditelja. Temperamentni karakter pravda mešavinom mentaliteta koje je nasledio. Jedan deda mu je Dalmatinac, drugi iz Like, baba Čeho-Nemica, druga iz Srbije.
Iza sebe, međutim, ima tridesetak potpisanih predstava. Studije režije završio je u Pragu, gde je 2003. godine magistrirao na Katedri alternativnog i lutkarskog pozorišta Akademije lepih umetnosti u Pragu. Poznate su mu režije komada „Zamak”, „Godo na usijanom limenom krovu”, „Dečaci Pavlove ulice”, „Razbojnici”"
U svojstvu aktuelnog selektora međunarodnog programa Sterijinog pozorja u Novom Sadu traži nove predstave koje će naredne godine predstaviti probirljivoj publici. Bavi se istraživanjem raznih formi u pozorištu, posebno dizajnom svetla i režijom pozorišta za decu. Režirao je u Srbiji, Crnoj Gori, Češkoj, Holandiji, Švedskoj. Njegovi autori su Kami, Kafka, Orvel, Njegoš... Zavišić režira samo ono što mu se dopada i što može da ga obogati. S obzirom na to da mnogo radi isključen je, kaže, iz političkih i društvenih događaja. Čak, napominje, nema ni televizor u kući, ali voli da ga novi komad ili stari, koji iznova otkriva, podseti da živimo u društvu koje zapravo ne menja svoj kalup od kada je nastalo. Potpuno mu je svejedno šta se dešava danas, više voli da pronalazi mehanizme društvenog funkcionisanja koji su uvek univerzalni.
U trenutku iskrenosti, kaže nam da nije bio zadovoljan svojom interpretacijom Njegoševe „Luče mikrokozme” jer ju je radio kada je bio premlad, ali se nada da će je ponovo režirati. Voleo bi da to bude za desetak godina, i to baš u nacionalnom teatru"
Borka Trebješanin
[objavljeno: 12/12/2009]
