Izvor: Politika, 15.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trofeji umesto cveća
Dva debija i tri nagrade za koreografiju Dunje Jocić, Beograđanke iz Groningena
Svojim debitantskim koreografskim ostvarenjem "Bez cveća, molim", mlada Dunja Jocić kao da je prizvala nešto mnogo, mnogo veće od buketa ruža, recimo. Čak tri nagrade na upravo završenom 11. festivalu koreografskih minijatura, ove godine prvi put održanom na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, njoj su pripale. Otkako je minijatura u ovoj kući, nijedna nikome dosad nije donela toliko trofeja.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Osim glavne festivalske nagrade (statueta, diploma i 3000 evra koji dodeljuje UniCreditBank), ova Beograđanka, čija je igračka adresa u holandskom gradu Groningenu, osvojila je i Nagradu publike i Plaketu "Aleksandar Izrailovski". Zanimljivo je, pri tom, da ovo nije bio samo koreografski debi Dunje Jocić već i njeno prvo igračko predstavljanje u Beogradu iz koga se zaputila na Zapad da potraži nešto novo – u svetu igre. Prva stanica bio je Roterdam, odnosno njihova izuzetna Akademija za savremenu igru. Učila se tamo i na koreografijama čuvenog Hansa van Manena. Posle ide u Lil, u Nord teatar, pa sledi povratak nazad u Holandiju, ali u Groningen u kompaniju Klub Gaj&Roni. Ovaj izraelski tandem (Gaj Vajcman–Ron Haver), koji radi u Evropi, upoznali su i naši gledaoci zahvaljujući novosadskoj postavci njihove predstave "Jezik zidova", u produkciji Foruma za novi ples pri SNP, kojoj je upravo publika dodelila "svoju" nagradu na Belefu, a žiri UBUS-a nagradu "Dimitrije Parlić" za 2006. godinu. Inače, koreografkinju pobedničke minijature "Bez cveća, molim" očekuje i lane uvedena nagrada, možda vrednija od svih: celovečernja predstava na Belefu naredne godine. Daleko je leto u Beogradu 2008. i Dunja Jocić će o njemu tek razmišljati. Ono što joj je u ovom času prvo na umu...
– Znam da bih volela da oko mene opet budu reditelj Nikola Zavišić, Ana Maljević i svi drugi naši umetnici koji su mi pomogli i ohrabrili me da se prikažem kao koreograf. Želela bih i da u mojoj predstavi budu muški igrači iz sveta i naši glumci. Ne bih samo čisti "dens". Za ovu moju minijaturu ja sam "smislila" i muziku, skupljajući zvukove razne, volela bih da tako nešto uradim i za Belef ili da to bude muzika Hajnera Gebelsa, izuzetnog umetnika čije je delo predstavljeno i na našem Bitefu. Takođe bih volela i muzičara na sceni. To je ono što mi se sada mota po glavi.
U veliki svet igre Dunja Jocić krenula je sa diplomom beogradske škole "Lujo Davičo", ali stečenoj na Odseku za folklor, ali i sa zavidnim iskustvom u umetničkoj gimnastici koja je imala posebno mesto u njenom detinjstvu. Osvajala je nagrade, ne seća se više ni gde i koliko, ali mnogo ih je bilo, baš kao i takmičenja po svetu. Danas ne žali što je prošla kroz sva ta "mučenja tela" jer isto to zahteva i umetnost igre.
– Kad uđem u studio, znam da me čeka naporan dan, ali kada pređem njegov prag ja ostavljam sve gorke stvari iza sebe i znam da je to moja prirodna sredina u kojoj sam uvek srećna. Pogotovu što su Gaj i Roni veoma pozitivni ljudi koji sa igračima uspostavljaju jedan istinski kreativni dijalog pokreta, što je za sve jako važno. Oni su mi pomogli da prepoznam koreografa u sebi. A u savremenoj igri ovo je doba koreografa. Oni su prave zvezde. Igrači su to samo u klasičnoj igri – u baletu. Svi ostali uglavnom su šrafovi u koreografskim mašinama. Koreografi su danas veliki ili mali bogovi. Nekad dobri, a nekad – oni drugi.
Ako Dunja nastavi ka tim "visinama", izgleda da je već prepoznala i kojim putem je najbolje ići.
M. Šehović
[objavljeno: 15.05.2007.]
