Izvor: Politika, 28.Feb.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tri izbora u diktaturi
… sublimisati stalno prisutno okrutno okruženje kroz rad (Ivo Andrić), prikloniti glavu i mimikrijom skrivati svoje pravo osećanje (Ketman Česlava Miloša), ili se otvoreno pobuniti
Biografije poznatih ljudi kroz prizmu psihijatrije – psihobiografije, oduvek su zanimale čitaoce. Ovakvom vrstom dela kod nas se predano bavi neuropsihijatar dr Vladimir Adamović (1937, Beograd), čija je knjiga „Umetnik i bolest” bila jedna od najčitanijih pre par godina. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Dr Adamović je nedavno objavio svoje novo delo – „Tri diktatora. Staljin, Hitler, Tito. Psihopolitička paralela” (izdavač „Informatika”, Beograd, 2008). Dugo se baveći ovom temom i trojicom političara, Adamović je, prema mišljenju Nikole Miloševića „uspeo da spoji ono najbolje u psihoanalitičkim učenjima sa etološkom naukom Konrada Lorenca, dovodeći usputno sa dobrim razlozima u pitanje neke još uvek važeće humanističke mitove ili, tačnije, predrasude.”
Kako je izbor pao baš na ove tri ličnosti?
Život pripadnika brojnih generacija na ovim prostorima, posebno od 1941. godine preko 1945/48. do 1980. je bukvalno zavisio od ta tri diktatora, pojedinačno ili zbirno. Oni su raspolagali apsolutnom vlašću, pojedinačne sudbine su za njih bile apsolutno nevažne, baratali su sa milionima žrtava (bar prva dvojica), i nisu nikome odgovarali za svoje postupke. Moć kojom su raspolagali bila je apsolutna, te se postavlja pitanje: kako se oseća čovek koji ima apsolutnu vlast, koji može da naredi uništenje čitavih naroda i stotine hiljada bivših saboraca pošalje na streljanje? Da li njegov super-ego – ako ga ima – može da podnese toliku količinu zločina, a da se ne slomije pod osećanjem krivice?
Koje su osnovne sličnosti među njima?
Ukoliko se uporedi njihov porodični roman, sličnosti postaju prosto fascinantne: sva trojica potiču sa margine carstva (Braunau na Inu, Gori u Gruziji, granica sa Slovenijom), ne pripadaju većinskom narodu (Austrijanac, Gruzijanac i polu-Slovenac). Očevi su nepogodne figure za identifikacije zbog svoje agresivnosti, pripadaju nižem srednjem sloju, alkoholičari su i veoma grubi kako prema deci, tako i prema supruzi. Majke su opisane kao prilježne, vredne, privržene deci. Sva trojica su autodidakti, nemaju formalno obrazovanje, mada su se prva dvojica lako kretala u veoma udaljenim intelektualnim oblastima (Staljinova intervencija kod snimanja Ejzenštajnovog filma „Ivan Grozni”, ili Šostakovičeve opere (Hitlerova opčinjenost Vagnerom i istorijom). Najzad, sva trojica nisu srušena unutrašnjim komplotom, pobunom razočaranih sledbenika, nego su otišli sa ovog sveta svojom i tuđom silom (Hitler) i Božijom voljom (ostala dvojica). Nasuprot uvreženom mišljenju, diktatori prošlog veka uglavnom umiru u krevetu (Salazar, Franko, Pilsudski, Ataturk, itd.).
Izuzetak su Čaušesku i Musolini, koji su streljani od pobunjenika u skoro identičnim uslovima.
U čemu su osnovne razlike?
U tehnologiji vladanja ne postoje razlike: sva trojica kao da su studirala komunikologiju, tj. veštinu odnosa sa sledbenicima i bili su pravi majstori da uspostave brzu i spontanu komunikaciju i pored lošeg jezika: Staljin i Tito. Način ophođenja sa okolinom je takođe bio identičan: tražili su apsolutnu pokornost, i brutalno reagovali na protivljenje. Pobede su pripisivali sebi (kada su sovjetske trupe počele da osvajaju istočnu Evropu, saopštenja o tome je potpisivao Staljin, a dok su trpele poraze Molotov koji je, uostalom, i objavio početak rata sa Nemačkom. Tito je potpisivao pomilovanja, ali nikad smrtne presude.
U životnom stilu su donekle bili različiti: političke odluke su donošene u intimnom krugu nekolicine najpoverljivijih sledbenika, kod Staljina na dugim sedeljkama. Zanimljivo je da su sva trojica obavezno – svako veče – gledala strane ili domaće filmove. Tito je bio izraziti hedonista, ostala dvojica askete: zato su verovatno bili znatno suroviji. Zahvaljujući svom siromašnom poreklu, Tito nikada nije mogao da se odupre luksuzu; to (prsten, odela, kolmovana kosa, pudlica, masaža) je sve bio pokušaj – kroz hiperkompenzaciju – da se te rane infantilne traume neutrališu. Staljin je izbegavao sledbenike, Hitler takođe u poslednjim godinama rata, Tito je bio željan pompe, parada i lažnog sjaja.
Kako objašnjavate da i danas veliki broj ljudi smatra da su oni bili izuzetni ljudi i izuzetni vladari?
Osnovno osećanje sadašnjeg čoveka jeste nesigurnost: ono je pogubno po psihički aparat. Stalno očekivanje preteće opasnosti, iznenadnost katastrofe, sumorna budućnost primoravaju ih da traže onaj model društva u kome bi se osećali sigurnim, koji bi tu pogubnu nesigurnost neutralisao. Posmatrajući neke periode njihovog vladanja (posebno Titovog), ono većini danas liči na Periklovo doba: sve je bilo unapred planirano, egzistencija osigurana, plate su dolazile na vreme, otpuštanja skoro da nije bilo. Zaključak većine je jasan: bolje da živim pod diktatorom i obezbedim makar i biološki minimum, nego u demokratiji koja je puna neizvesnosti i u kojoj ne znam šta će mi se desiti sutra, a kamoli za mesec ili godinu dana.
Da li je u psihi čoveka od otpora jača pokornost? Šta, uopšte, znači hrabrost pred takvom diktaturom?
Eksperimenti iz socijalne psihologije iz sedamdesetih godina prošlog veka (Stenli Milgram) pokazuju da je pokoravanje autoritetu daleko češće nego pobuna protiv njega. U susretu sa dominantnom i harizmatičnom ličnošću, većina jedinki pribegava pokornosti kao relikt starog biološkog zakona pokornosti vođi čopora ili horde („alfa”).
U diktaturi su moguća tri izbora: sublimisati stalno prisutno okrutno okruženje kroz rad (Ivo Andrić), prikloniti glavu i mimikrijom skrivati svoje pravo osećanje (Ketman Česlava Miloša), ili se otvoreno pobuniti.
Zašto baš ovakve ličnosti bira Istorija?
Izbor diktatora je rezultat delovanja tri nezavisna faktora: istorijskih okolnosti, vreme koje je haotično, turbulentno i veoma neizvesno, što u budućim sledbenicima drži stalno visoki nivo strepnje i straha od budućnosti i osećaj da će ih samo takva ličnost izbaviti katastrofe. Potom potrebe sledbenika za tipom vođe koji jedini nudi put iz krize (Trocki kaže da je vođa individualna ponuda na kolektivnu tražnju!) i, najzad, same psihološke strukture vođine, koja u sebi mora da poseduje sposobnost da uzburka nesvesno sledbenika, da sebe predstavi kao mesiju koji će ih jedini izbaviti, i da poseduje harizmu.
Anđelka Cvijić
[objavljeno: 01/03/2009]
