Izvor: Politika, 17.Sep.2010, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tri Narcisa su više od dva
V.S.F. je iz nekog razloga redukovao spisak bolesnih umova srpske elite i fokusirao se isključivo na Dobricu Ćosića, gotovo da se ogradio od napada na sve ostale srpske pisce koje je samo pre dve nedelje označio kao najveće zlo naše intelektualne jave
Politikin dodatak Kultura, umetnost, nauka od 11. 9. 2010. godine je doneo nepomisliv tekst Kormilari i mali od palube neizvesnogZlatka Pakovića o nepojamnom neznanju izvesnog Nenad Kebara. Oni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji su ustanovili misaonu osnovu sveta koju preferira Večiti Student Filosofije (u daljem tekstu V.S.F.) rekli su da sve što je stvarno, to je umno. Stoga mi dodeljena izvesnost deluje ospokojavajuće u odnosu na V.S.F-ovu neizvesnost, nepostojanost, isparljivost... Da li onda nepojamnost neznanja izvire iz napuštenih studija filosofije prikazivača i napuštenih studija književnosti prikazivanog?! To duplo golo na domini obrazovanja ponaša se isto kao ustrajnost Narcisa pred ogledalom. Govorimo o veličinama, kao u matematici: Dva Narcisa su više od jednog.
Zaorana ledina nije tek započeta brazda, prva brazda. Sve pred čime njegovo krto znanje ustukne, opskurno je samo po sebi. Svaki srpski seljak zaorava rod kada iz bilo kojih razloga ne želi da ga obere. Dotična Skraćenica, međutim, neće da bere plodove srpskog uma, već bi da zaore novu brazdu, koja nije toliko srpska. Svi Srbi treba da žive u jednoj državi zove zadahom srpskog nacionalizma, ali neće da kaže koliko bi ga paramparčadi srpske države zadovoljilo.
V.S.F. je rad da izabere onoga ili one koji će mu odgovoriti na njegovu, neznatnim imenom potpisanu, paskvilu o srpskom narodu, o srpskom nacionalizmu, o srpskoj intelektualnoj eliti; on bi da se lično pojavi kapetan plovidbe, kada se ipak jave dvojica koji mu nisu po volji, bira samo jednog, kao što i delove teksta na koji se ostrvljuje bira selektivno, afinitetom pljuvača u vis. Protivnika želi da potuče površnom korozivnom aluzijom, kao i Vidosav. Evo primera iz tek izašle humoreske u kragujevačkom nedeljniku „Svetlost“: Od pre izvesnog vremena ne osećam se više Strađaninom, ne plačem na sahranama, ne ustajem kad se svira himna koju ne umem otpevati, ne divim se Predsedniku ni Premijeru, ne čitam knjige nacionalnih književnika i naročito ne Kobrice Dobrina, koji jedini nosi titulu Pisac, ne verujem da je patrijarh svetac kao što mu titula kaže i mediji potvrđuju, nisam spreman objaviti rat celom svetu.
Ova poruga srpskoj javnosti, koja izlazi u nastavcima, to mnoštvo prizemnih aluzija nimalo ne čini sistem figura koliko zajedljivu malodušnost onoga koji ne veruje više ni u šta osim u svoj lik u ogledalu. Da bi se ta džangrizavost makar čime poduprla svi ti tekstovi izlaze sa nadnaslovom Druga Stradija, pri čemu, razume se, Radoje Domanović ne snosi nikakvu krivicu. Na nivou stilske analize Stevanović ni u ozbiljnijim svojim delima nije dorastao Domanoviću. U leksičkoj izbirljivosti on se u najvećoj meri koristi aluzijom, simbolom, poređenjem, retko metaforom, a do alegorije gotovo nikada ne dospeva. Domanović je sasvim različit, moderniji, iako oštar nikada zle volje, alegorija je njegovo osnovno stilsko obeležje, što je strukturalno, pa i kvantitativno, složenije stilsko-jezičko sredstvo od simbola, poređenja i metafore. Najgore od svega je ipak što Stevanović svojim figurama dodeljuje estetski i etički problematičnu funkciju, prizemne ciljeve.
V.S.F. se isto tako služi uvredljivim govorom, dok o sebi govori neobično pitomo, kao u nemačkim i italijanskim filmskim žurnalima (1940–1945), o protivniku sasvim neurastenično. Međutim, iz nekog razloga je redukovao spisak bolesnih umova srpske elite i fokusirao se isključivo na Dobricu Ćosića, gotovo da se ogradio od napada na sve ostale srpske pisce koje je samo pre dve nedelje označio kao najveće zlo naše intelektualne jave. Opaska ...ako ostavimo zanemarljive veličine (t. j. mene – N. K.) i u obzir uzmemo one znatne (t. j. Ćosića – N. K.) odaje impresioniranost veličinom Dobrice Ćosića onoga koji Ćosića difamira.
Džandrljivost Vidosava Stevanovića me neodoljivo podseća na jedan slučaj od pre gotovo trideset godina: u leto 1982. godine u jednoj šabačkoj kasarni, u toku popodnevnog odmora, sa talasa Radio Sarajeva, a odakle drugo, slušao sam višesatne gadosti o srpskoj kulturi i o njenim piscima, prvenstveno o Ivi Andriću. Govorio je Oskar Davičo. Jezgra sličnosti dvojice glavnih protagonista ondašnjeg i sadašnjeg blaćenja toliko su istovetna da možemo govoriti o veličinama, kao u matematici: tri Narcisa su više od dva.
V.S.F. donosi kategorički sud o neumešanosti Stevanovića u nastanak humoreske Vojko i Savle, aksiomatično tvrdi da ukoliko ne znamo ko je autor nekog teksta, možemo znati ko to nije. Intelektualac u tranziciji, ili TIR intelektualac, ne saopštava na osnovu čega to možemo da znamo, mora da postoji nešto isključujuće. U tako nešto nas, zacelo, ne bi uverila ni stilsko-jezička analiza. I zaista, ko tvrdi da on jeste njen autor? Postoji Čehovljeva priča u kojoj se na zabavi jedan gost našali sa glavnim junakom rekavši, jedino njemu, da ga je video kako je služavku štipnuo za zadnjicu. Njega vrlo uplaši da će to ovaj raspričati svima i celo veče provede obilazeći redom goste, uveravajući ih da je to čista izmišljotina. Posle njegovih uveravanja, na kraju su svi o tome govorili kao o goloj istini. Junak priče nije „morao“ da emigrira, a da jeste postao bi disident, mnogo je isplativije opajdavati sopstveni narod, državu i kulturu, negoli braniti ih i stvarati kulturu.
Nenad Kebara
objavljeno: 18/09/2010
