Izvor: Politika, 22.Mar.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tri Jovanova princa
Na sceni Narodnog pozorišta, igrača Veselinovića danas možete videti u svim glavnim rolama klasičnog baletskog repertoara
Danas najzaposlenijeg igrača u Beogradskom baletu, Jovana Veselinovića, pitamo šta trenutno igra. „Sve”, lakonski, i ne baš sasvim tačno, odgovara. Kroz smeh se lako ispravlja: „Dobro, skoro sve”. Izvesno je da je on sada jedini u Narodnom pozorištu koji igra sve prve klasične role u takozvanom gvozdenom repertoaru, u predstavama >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Labudovo jezero”, „Žizela”, „Don Kihot” i „Uspavana lepotica”. Tri njegova baletska princa su tu. Ostali koji ih igraju ovde, gosti su iz sveta i ne dolaze nam tako često. Koliko novca u pozorišnoj kasi – toliko i gostujućih plesova.
Veselinoviću to jeste naporno, ali ne buni se. Voleo bi čak da je i više predstava na repertoaru. Uloga se tako bolje „glanca, brusi”. Od svih svojih rola najviše se raduje Albertu u „Žizeli”. „Skoro mi je teško i da objasnim zašto. Ima neke posebne lepote u tom liku i finih koreografskih detalja koje unosim u svoju igru. Njih nema u našoj predstavi, ali sve je to iz originalne koreografije Lavrovskog na kojoj je i naša „Žizela” bazirana. Ja ponešto od toga dodam svom Albertu. Priznajem da ja pre svega igram za sebe. Jer, ako u sebi probudim radost igre, onda verujem da ću je preneti i na publiku”.
Zanimljiv je put igre kojim je mladi Veselinović (26) stigao do svojih prinčeva i ostalih u već lepoj „kolekciji” baletskih likova. Na početku tog puta – ništa neobično za naše igrače – bio je folklor. Prvo u Boleču, u tada uspešnoj istoimenoj družini, a posle i u Baletskoj školi „Lujo Davičo”. Tamo je, međutim, imao i časove baleta, sa kojih je, doduše, često bežao. Malo je znao o tome i nije se naročito potrudio da nešto više sazna... U glavi i u nogama on je bio folklorac. Ipak, na časovima karakternih igara (čardaš, mazurka, tarantela, španski i ruski plesovi...) kao da se polako gradio most za prelazak na onu drugu igračku obalu, sa koje su ga već uveliko dozivali. Ključni trenutak za veliki zaokret bio je kada su u školi, pretesnoj za sve, odlučili da folklorne razrede presele u drugi kraj grada. Jovanu se to nije dopalo i na poziv pedagoga Mire Nešić i on se, sa još dvojicom đaka (N. Krluč i Ž. Grozdanović), preselio, samo na baletski „smer” – u istoj staroj kući. Sva trojica danas su članovi Baleta Narodnog pozorišta.
Tada su ovi momci bili skoro punoletni i morali su ubrzano učiti mnoge propuštene baletske lekcije. Nije puno vremena prošlo, a na oglasnoj tabli Jovan je ugledao plakat sa konkursom za stipendije u stranim školama. I on je poželeo taj let u svet, premda je govorio sebi: „Nije to za tebe, nov si u baletu. To je za iskusnije, već formirane igrače”. Poslao je ipak sve što se tražilo pa" – šta bude. I usledio je jedan važan telefonski poziv iz Monte Karla. Sa druge strane žice bila je lično Marika Bezobrazova, poznati pedagog, nekada članica slavnog Ruskog baleta Monte Karla, koja u maloj kneževini na Azurnoj obali već decenijama vodi čuvenu Akademiju za igru „Grejs Keli”. Pozvala ga je na letnji seminar i nagovorila da nastavi školovanje u Monte Karlu, koje je iz svog fonda delom i finansirala. Tako je bilo prve godine. A posle: na završnom ispitu, kojem je prisustvovala i princeza Antoaneta, sestra pokojnog princa Renijea, zaradio je stipendiju „Džon Gilpin” , nazvanu po njenom suprugu koji je takođe bio igrač. Tako je Veselinović četiri godine proveo pod oštrim pedagoškim okom Bezobrazove i danas je naš jedini igrač (muški) sa diplomom ove poznate akademije. I još malo uspomena iz Monaka:
– Naučio sam tamo da bez velikog rada nema uspeha. Čak i kada niste u sali, balet vam uvek mora biti u glavi. Moja stara profesorka (1918) bila je velika prijateljica Rudolfa Nurejeva i meni je otkrivala neke od „poslovnih tajni” slavnog umetnika. Gotovo da nije bilo dana da ga nije spomenula. Tu mi je, međutim, postalo jasno da ja u Monte Karlu ostati neću. U njihovoj izvanrednoj trupi klasični balet se ne igra, a za mene je on, i tada i sada, na prvom mestu. I procenio sam: najbolji je potez vratiti se kući, gde je porodica, gde su stari prijatelji i gde je dosta klasike – u Narodnom.
Podsećamo ga da će 1. aprila, u „Sava centru”, Balet Monte Karla otvoriti Šesti. beogradski festival igre, da će to biti njihovo prvo gostovanje ovde i pitamo ga hoće li biti u publici. „Obavezno – kaže. – Oni su izvrsni. Neke njihove igrače poznajem, vežbali smo u istoj sali”.
Inače, sa gospođom Bezobrazovom, čiji je ljubimac bio, Veselinović je ostao u kontaktu. Ne tako čestom jer daljina čini svoje. Reče nam da se upravo sprema da je čuje i obavesti da je dobio i drugog sina. Njegov Vasilije od pre nekoliko dana ima i brata – Luku. Majka im je takođe balerina – Ivana Veselinović, nekada Glišić. Trostruki princ na sceni ne taji da mu je, u privatnom životu, ta uloga Oca najmilija.
-----------------------------------------------------------
Kako „razigrati” Balet
Kako Veselinović vidi Beogradski balet danas i sutra?
– Mislim da nam je potrebno jedno veliko renoviranje. Novi početak, sa odabranim timom, sa dobrim pedagozima i balet-majstorima, sa više predstava – i klasičnih i savremenih, više naših izlazaka u svet i više sveta kod nas u gostima. Da bi se sve to ostvarilo, neophodno je vratiti igračima beneficirani radni staž, sa Operom imati novu zgradu i promeniti stanje u školi „Lujo Davičo”, gde počinju mnogi od problema koji postoje u Beogradskom baletu.
M. Šehović
[objavljeno: 23/03/2009]
