Izvor: Blic, 23.Jul.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trezor bolje prošlosti
Trezor bolje prošlosti
Pečalbar, nostalgičan za domovinom, čini i ono što ne bi radio kod kuće. Gleda nacionalnu televiziju, na primer. U sumanutom satelitskom amalgamu koještarija, jeftine zabave i besmislenih intermeca sa slikama Patagonije pokrivenih zvucima komercijalnog tanga, na samom kraju programa, poput skrivene škrinje sa tavana, stoji serijal 'Trezor.
Rudnik sećanja koji se svake večeri otvara poput Ali-Babine pećine za radoznale gledaoce, željne >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << saznanja o prošlosti, nesumnjivo je najznačajniji deo nacionalne televizije. Za potpisnika, televizija je drugo ime za direktan prenos. Ili je to, bar, bila, dok nije stekao izvesne godine, one u kojima oseća potrebu za osvrtom unazad. Gledajući 'Trezor' iz večeri u veče, upuštajući se u arheologiju slika koje su ostale negde u sećanju ili se prepuštajući temama koje ne pripadaju ličnoj memoriji, čovek može misliti kako je rođen u boljem vremenu ili se, sam sa sobom, obračunavati sa zabludama iz ranih dana. Dejstvo 'Trezora', tako, jeste dvojako: na jednoj strani, memorijski udar izaziva (samo)sažaljenje, a na drugoj – neku vrstu ponosa što ste živeli u vremenu koje, u poređenju sa prezentom, izgleda kao Periklovo doba.
Kao i svako blago, i ono iz 'Trezora', zapravo je varka, šarena laža, opsena. Uostalom, televizija je upravo to. No, onda kada, u nedostatku bolje institucije, televizija pokaže društvenu i kuturnu istoriju jednog naroda, njegovu tradiciju i tamniju ili svetliju prošlost, čovek se neminovno zapita i o sopstvenoj sadašnjosti. Tada se čini kako suštinska utemeljenost jednog inače rastočenog društva, pa, dakle, i kulture, ipak postoji. Čoveku u pečalbi to je sasvim dovoljno. Zna, naime, zašto se vraća kući.
