Izvor: Blic, 07.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Treba da sa čuvamo našu osećajnost
Treba da sa čuvamo našu osećajnost
U Galeriji Kulturnog centra Beograda, upravo traje ciklus predavanja istoričara umetnosti Biljane Tomić, pod nazivom 'Informacije umetnost novog milenijuma', propraćen performansima, slajd i video projekcijama. Primer su izložbe: 'Svet umetnosti u dijalogu od Gogena do globalne sadašnjosti' (Keln), 'Aspekti / pozicije' (Beč), 'Pojavljivanja' (Bolonja), 'Dobro jutro Slikarstvo' (Augzburg) i druge.
Kad ste postali svesni pojave >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << global arta?
Global art je pojava koja se definiše kao globalna kultura upravo na kraju 90-ih, dok smo početkom tih godina govorili o multukulturalizmu i zapravo u tom periodu javljaju se prvi koraci ka savladavanju geografije sveta. Jedan od najznačajnijih primera multikulturalizma je Bijenale u Veneciji 1993. godine, pod nazivom 'Punkti kardinali', što znači centralne tačke sveta. Primer su i 'Dokumenti' u Kaselu iste godine, i brojne velike smotre koje osvajaju sve nezapadne kulturne teritorije.
Na simpozijumu u Bolonji branili ste profesionalizam svoje sredine...
Da, Jan Hut, direktor Muzeja u Gentu, govorio je na sentimentalan način ( a kada je neko veliko ime na Zapadu sentimentalnost je potpuno dozvoljena ) sledeće: 'Pripadam generaciji utopije i snova, generaciji koja je gradila mir, slobodu i budućnost.' Nakon toga, rekla sam da i ja pripadam tim istim geneacijama, ali da kontekst jednog Zapada i jedne balkanske sredine nije isti. Ustvari, ono što je pobudilo moju reakciju to je činjenica da se javila jedna indirektna kritika ponašanja kulturnih radnika u istočnoevropskim zemljama. Odnosno, smatra se da globalizam danas nudi jednu novu formu profesionalnog ponašanja, i da mi koji sada ulazimo u jedan ekonomsko-politički odnosno kulturni sistem, treba da se oslobodimo 'primitivnih navika', znači, neprofesionalnih navika i jednog sentimentalnog, emotivnog ponašanja. Pošto sam veoma emotivna, normalno je da sam emotivno reagovala, i to me navelo da, prosto, zatražim da nam se ostavi naša emotivnost, da nam se dozvoli sloboda rada, pa ćemo biti profesionalni, upravo sa onim integritetom koji mi imamo.
Krajem XX veka, akteri globalne kulture dolaze iz neevropskih sredina. Kakav je odnos crnog i belog sveta danas, i da li je autoritet bele rase time uzdrman?
Akteri globalne kulture, koji se sve više sa drugih kontinenata uključuju u evropsku, odnosno, svetsku kulturu, trendom koji je, zapravo, politički, ekonomski i medijski, zaista zauzimaju određen primat. Taj odnos obojenog i belog umetnika dovodi do toga da, zapravo, umetnik zapadne kulture počinje da biva potisnut, i počinje da biva istraživač novih prostora, ne u smislu kako se dešavalo krajem prošlog veka da se traži jedan novi prostor kreativnog stvaranja, već odlazi da bi našao prostor mira, istraživanja i nalaženja svog identiteta. Nagla- šavam da odnos rasa ne uzimam pežorativno. Veliki broj obojenih umetnika, koji su Amerikanci ili Evropljani, izborili su se, kroz globalizam, za svoj politički glas. Drugačija je pozicija onih koji dolaze iz Afrike ili Azije.
Ako savremena umetnost nastaje na preuzimanju, šta je tu, onda, novo?
Kulturni doprinos XX veka su reproduktivni mediji: film, fotografija, video, danas kompjuter.
Šta se dešava sa slikarstvom u takvoj situaciji?
Medijska kultura, bez obzira na svoj primat u globalnom smislu, ne može da odstrani potrebu čoveka da se i dalje izražava putem svoje ruke. Međutim, ono sada živi prirodu medijskog doba, jedne virtualne spoznaje.
Menja se i odnos prema telu u odnosu na devedesete...
Da, telo se, u međuvremenu, istrošilo, kako na Zapadu tako i na Istoku, samo iz drugih razloga. Trenutno me upravo zanima pitanje kako popuniti telo, odnosno, osvežiti zemlju, tj. prirodu obnoviti i omogućiti život.
Nameće se ponovo relacija umetnost život, odnosno sloboda...
Sve što sam do sada radila bilo je pitanje života. U vremenu postmodernizma, ovaj termin je postao anahron, jer je teško bilo govoriti o životu, kada se veoma mnogo govorilo o smrti. LJUBICA JELISAVAC
